Delo

380 Л Е Л 0 верљиво: да је права cpeha што је заручена, јер да није тако, ко зна да не бп „стао на гвожђа.“ Полањецки је то вече могао запазити једну црту у својем характеру, за коју дотле није знао. Био је саревњив. Како је био убеђен: да је Марина девојка на свом месту, којој се може све слепо веровати, то је та саревњивост била просто неумесна. У своје време био је љубоморан на Машка, и то се могло разумети само по себи; али сад нн сам није умео себи дати рачуна: зашто га на пример може да наједи онај Коиовскн са својом лепом главом, а ћурећим мозгом, и то само зато што седа до Марине, а задаје join више илн мање не довршена питања, на која је она са више или мање наклоно одговарала. С почетка је сам себи пребацивао: „Нема смисла тражити од ње да да корпу човеку!“ После нпак реши: да се Марнна обраћа Коповскому внше него што би требало, да га посматра све радозналије, а да му одговара са више воље. 0 вечери седео је до ње, нерасположен ћутећи, а кад га је она запитала што је такав, одговорио јој је: — Нећу да покварим утнсак, којн је учинио Коповски. Њој је баш била воља што је он љубоморан, алп стеже усне да не изда осмех, погледа га озбиљно на му рече: — Зар ви баш држите да код господина Коповскога има чега необичпога? На против, наиротив! Он и кад иде улицом носи главу да проветри, бојећн се да му је мољци не поједу. Уста Марнннна издржаше пробу али очн не могоше, него беху насмејане, те не могући даље издржати рече му полако: — Страшно љубоморан! — Ја! Нн најмање! — Е онда да вам кажем о чему смо говорили. Знате да је јуче на остради за време концерта био случај каталепсдје. Сад се ту око нас говорило о том. Питала сам господина Коповскога: је ли видео тога каталептика? Знате ли шта ми је одговорио? Да свако може имати друкчије убеђење. Шта велите! Зар није необичан човек. Полањецки се одобровољи и ноче се смејати. — Алн ја вам кажем: да он просто не разуме шта му се каже, и одговара што му падне на ум. Остатак вечери проведоше једно поред другога у добру расположењу. Кад су иолазили, како Плавпцкови имађаху кола