Delo

418 Д Е Л 0 те равнице. У њему има средишних врхова, од којих је највиши 1200 метара. Тај тако велики бедем према влажноме мору нагло пада до на 150 метара. Унутрашња равница је за 600 метара виша од влажнога мора. Ето ту има шест кратера на обали једнога малог мора са великим бедемима који су сви ороњени са морске страие. На Месечевој површини пма још једна одлика коју ћемо овде напоменути. Та се одлика еастоји у оној вези, која канда постојн између Месечевих мора и јаркова. Ти јаркови су врло дугачки и имају врло стрме стране. Они су врло често сасшш прави, али је најобичније да су увек мало искривљени. Њих је у опште тешко посматрати. Један интересантан систем јаркова налази се у близини Триснекера, затим код Хигинуса н Арпадеуса. Медлер констатује да тн канали нпсу подједнако раснрострањени по разним партијама Месечева котура Њих има највише у оним деловнма мора који се сучељавају са планинама, у планннским пределима мале висине и у бедемским, кратерским равницама. Ј. Шмитјепздао 1866. детаљан каталог јаркова у коме је било на 425 који су онда бпли познати. Кад се тај спнсак прегледа и упореди са Месечевом картом, опажа се, да су јаркови груписани било по равнидама или морима, било у њиховој близини, као што је п Медлер запазио. Њих шггде нема у унутрашњости континента. Онако јасна разлика нзмеђу мора и континенага Месечевих у погледу прнроде површнна њихових, чини утисак дајекора Месечева некада, у извесно доба, била разривена на великој површини. На површину су избиле црне лаве и разлиле се по оним просторијама које ми сада називамо морима. To је старо објашњење, али изгледа врло природно. Помоћу тога, може се протумачити она једволикост морскпх површина које се међусобно спајају. Што се код неких мора внди нека сива зона, која обавија средпшне просторије, које су нешто друкчије боје — као што смо поменули код мора прелома, вечности и влажног мора — то може бити од различног минералошког