Delo

МИСЛИ — УЛОМЦИ — ИСПОВИЈЕСТИ — ЉУДЕВИТ ВУЛИЧЕВИЋ. С Р Ц Е М Познах људи у којима со срце не дружи с памећу. Таковн су да бих рекао да у њима нема срца, јер нх свеђ и у свачему мнсао влада а осјећај нигда ни у чему. Кад се са онијем људима разговарам, и говорим о љубавн и патњи, о животу, чисто видим да они тога не осјећају, и ако кад говоре о томе нема им одушевљења у ријечима. Питам: је ли осјећај једпно природан дар, или га ми можемо вјежбом стећи? Вјежба помаже, ну ако у срцу нађе наслона. Гледајући и учећи прпроду треба дуго мнслити и дубоко размишљати. Дугцјем мишљењем и дубокијем размишл.ањем не само представљамо себи нрнродне предмете у точну њихову образу, ну још нам тијем срце мекша, н у њему се у осјећај претвара оно што мисао увиђа и памет садржи. Размншљањем срце гори. Разум разлага нстпну; срце је прима у некој цјелоћи, ћути је, н крепко проповједа. Новјек не даје своје крви п живот за истину док му је она само идеја у памети; њој се он жртвује онда кад му сиђе у срце, и у срцу се зачме осјећај. Духовна су зачећа у срцу; у њему је вир велпкцјех и славнијех предузећа. Уз учење прнроднијех појава потребито је прионути срцем а не једпно памећу. Законе им и облике хваћамо памећу, а суглас и доброту осјећајем, срцем. Дању лутам горје по горама и доле по долинама; тражим окомине, траве, цвцјеће п мале живинице. Води ме љубав што