Delo

СТОЈАН МУТИКАША 49 говорио, да се десио на Стојанову мјесту, како би једва дочекао тако госпоцку понуду н како би се кашње, са газда Ђорђијином сермцјом обогатио и зидао велике куће све по главним улицама шехерским. Почеше се готово пјеснички заносити, усхићавати! II што су они више говорнли, Стојан се осјећао све то неугодније. Било му је као да му излевају читаве канте студене воде на главу. Макар што се старао, да се одбрани и оправда, ииак је сам у себи признавао да је магарац и гризао се толико, да су му сузе налетиле на очи. Љутит, готовобијесан, дошао јекући. Авлијска вратаснажно је залупио за собом, надајући се, да ће му газда или газдиница преговорнти за то, на да се одмах свади, поинади с њима. Кад му се нико јавпо није, он још бјешње одгурну ону газдпничпну троножницу и, ступивши на авлију, ноче се камењем бацати за пнјевцем и кокошима, чи.је гајеракољење дражило. Газдиница је све то опазила, а није му хтјела ријечи ироговорити. Стала, умотала руке у бошчу, па га само гледа. Тек кад је престао са бацањем камења, приступи му и дохвати га за раме. — Ти си љут? — запита меко. — Нека сам љут, — осијече он, одмакнувши се од ње. Хоћу да се љутим, па ко ће ми шта? Зар се ја не смијем љутити? — Па љути се, љути, — отежући прошапта она, — то ти нико не брани. Ама смије ли се знати рашта си љут? — Јер нећу впше остат' у ово.ј кући, — одговори Стојан и окрену јој леђа. Газдиница се уједе за доњу усну, а руке још више умота у бошчу, Приступн му још ближе, старајући се, да му загледа у лице. — А шта ти је ко урадио? — заппта. — Ннје ми нико ништа урадио, ама ја иђе.м. На другом ми је мјесту боље, — одговорн он не осврћући се. — А ђе ти је боље? Газдиничин поглед збуни га и он умекша глас. — Боље ми је у газда Ђорђије, — рече смућено. — Он ме зове у ортаклук, на трећу. Дош о чојек собом и зове ме. — Па јеси ли прист’о? — запита она, а глас јој задрхта. — Јок, ама ћу пристат' — прогунђа он, кушајући да се ослободи од ње и да се опет окрене — Боље бит' ортак, него калфа. Газдиница се осмјехну. Дело књ. 30 4