Delo

50 Д Е Л 0 — А зар не би волео бит’ наш ортак него његов — запита тихо. Он је дохвати за руку и стиште јаче. — Ко ми је то нудио? — Ево ти нудим ја и не дам тп да одеш другоме, — одговори она благо. — Ја ти не дам. А ти знаш шта ја могу у овој кући. Чптаву ноћ борила се газдиница са газдом Симом ради тога. Најпошље .је изишла као побједптељка! Газда Симо бно је дотјеран до дувара, питн је могао друкчије него пристатп. Нарочнто се поплашио онда, кад му је газдинпца напоменула, да Стојан зна све његове послове и, ако оде другоме газди, да му може све муштерије премамити. Заболи човјека у срцу кад чу за то. е> Нек' носп ђаво, — рече одмах, — нек ми баш буде ортак. Барем ће боље радити! Кад се свануло и магаза се отворпла, газда Снмо свечано је изјавио Стојану, да му није вшне калфа. Најпре му је понудио столицу и допустио да смије сјестн пред њим; затпм му је понудпо духанкутцју, напоменувшн да смије и пушити пред њим. — Од данас си мп ортак на трећу, — рече му гада. — Од данас си готово к'о и ја... Стојану заигра срце од радостп, али се не хтје одатп. Стнсну зубе и направн лице тако, као да је саслушао једну обпчну вијест, којој се одавно надао. Тиме је хтио газди показатн да то он не прима као нешто из милости, него оно што је својом вјештином зарадио. Он одби два днма, раетјера их руком п погледа газду. — Фала ти, газда, — дочека мирно, без узбуђења. — А ако мени Бог даде здравља, нет се покајати. — Ја хоћу да тп кажем, — рече газда поносито, — да нисам грђи од газде Ђорђије. — А нп ја тебн нећу бит' грђп од другога, — одговори Стојан опет мнрно, тек се мало испрспвши. Газда Симо изу кундуре, подави ноге пода се и зазвекета бројаницама. Гладећп поткресане бркове, гледаше на чаршију. Осјећао је да још што год треба Стојану казати, премда није знао шта ће н о чеме ће. Све, што је знао, давно му је казао и казао по неколико пута. е/