Delo

54 Д Е Л 0 војке снијевали су га неколпко пута, а једна се клела, како он на њу погледа више од по године дана и како му само за то ннје одговарала, што се бојала матере. Стојан је по мало наслухивао о овоме и ноноспо се необпчно. Облвлио се љепше и радним даном и гладио се свако јутро по пола сахата, желећи наравно, да се још више допане. Ппак није заборављао на Росу. Иза онога првога, онремно јој јејош три писма и дугачка и широка, а кад јој је јављао „о својо.ј најновијој срећи“, писмо је било толнко, да у магази није бпло писаће хартије на којој би га могао довршити, него га је довршио на парчету бијела камбрика, у коме мало те није било ноловица аршина. Једне вечери ношао јој је. Пошто је вечерао и прекрстпо се, казао је н газди и газдпници да .је санан, те се искрао нз куће и упутио се њезином сокаку. Смислио је и шта ће јој казати н како ће се нашалити, „да она сад нпје за н.ега, јер нма газдинских 1]евојака“, па кад се сневеселн н заплаче, да јој се насмије и да је утјеши. II тада ће јој још пуно, пуно прпчати н напуниће јој главу толико, да за три ноћи узастопце не узспава. Пзненада га нешто удари у прса и пут му нрепрцјечпше три иолупијана момка. Перо газда Ђорђијев, Нпко газда Јованов и Васо газда Вошков опколише га са евпју страна. Трп момка из најбогатпјпх породица! Првп ситан, слабуњав, блијед, са болеспим, крмељивпм очима, због чега је увијек морао жмприти; други осредњег стаса, упалих образа, пљоснатога носа, испод кога су избнјали дугачки, а ријеткн плавп бркови; трећп повисок, оспичав, мрка лица и мало као гутав, јер му је десна раме изгледало уздигнутије од лијевога. Свн обучени богато, газдински! Скупоцјена чоха црни се на њима, а преко ње одсјајују и спуштају се ннз нрса дугачки, златни ланци сахатнп, о врату објешени, на куцкају но свиленим, шареним траболозима, којима су опасани. Стојан се зачуди кад их угледа око себе и застаде као укопан. — Сретно! Сретно! — заграјаше сва тројица пружајући му руке н стискајућн га. — Сад си и тп к'о газда! Сад си га наш! Стојан захвалп више шапћући, а заруменио се као обично и збунио се, незнајући на коју страну да се окрене. — А куд си пош'о? — запиташе га, — Па пош'о да шетам, — промуца он снебивајући се. Лијепа вече... па тако...