Delo

СТОЈАН МУТИКАША оо Васо га зграби за руку. — Па хајде с нама! — внкну, теглећи га. — Нек те нпје стнд ни мало, ми смо своји. Хајде да попијемо коју! — Нека... немојте... не иђем ја у механе, — затезаше се Стојан, старајући се, да ослободи руку из Васине. — Ако не иђеш, треба да научиш! — дочека Нико и зграбп га за другу руку. — На свашта се ваља научити! А први пут вучемо те у наше друштво, па треба да те частимо. — Частићемо те! — заграјаше сви. II силом гурајући, повукоше га чаршнјом и свратпше у Јургунски сокак, којп се највнше славио са својих многобројнпх механа. Увукоше га у прву механу у високу, видну, госпоску механу, најфинију и најчувенију у читавоме шехеру. То .је била и једина обојадисана механа, — бојио је некакав талијанац, којп је случајно кроз шехер пролазио, — те су јој се старп зидовп црвенили као подови у касаппицама, а три велике слике рашириле се на њему као разапети чаршафи. На слици, што је била у врх механе, разрогачпо је очи према гостима страшан један човјек, са петороструко већом главом од најглаватнјега шехерлије Максима Прерада, а бркови дужи од аршнна, ширили су му се, као двије огољеле гране на какву дрвету. На глави тога човјека била је грдна шубара, мало мања од механџијскога бурета, а о плећпма му је висила кабаница од некакве коже, ваљда од јагњетине, и спуштала се до тала, те му се нијесу виђеле ни остале хаљине, чак ни ноге. Тај страшни човјек, због кога шехерска дјеца никад нијесу смјела ни приступити механи, био је главом силни Страхињићу бане, што је по двадесет Турака у Ситннцу нагонио. Становници Јургунског сокака поносили су се њнме. Поштовали су ту слику више него икону какву, и прпчали су како је Талијанац, пошто је њу наслпкао, убрзо умро, те више ништа није могао наеликати, и то је остало као једна ријеткост у свијету. Кажу да је и некакав беспослењак Швабо, што је чамио у шехеру, нншта друго не радећи него купујући старе паре, оружје, хаљине (због чега се и сада смију и хвале се да су га преварили, наплаћујући му по два и три гроша за те беспослпце) давао за њу читаву стотину гроша и да је механџиница није смјела продатн, јер су јој они запријетили убијством, ако то учпнн. Друге двцје слнке биле су мање значајне и недостојне да стоје према Страхињпћу бану. На њима су биле насликане двцје