Delo

58 Д Е Л О Васо натуче капу на чело и искрнви се. — Још вина дај! — викну. — Дај локву да попијем! Ката се диже да послужп, а Нико се опет окрену Стојану. — Шта си се смрз'о? — запита га. — Човјека од леда растопиће њезин аваз, а ти мрачан! Зар ти се не свнђа њезина пјесма? — Ах, лијепо нјева! —одговори Стојан. — Немањића благо да имам донно бп га њојзп и дао за њезину пјесму. Она да ми пјева, а ја да слушам, да пијем, да уздишем и да умирем!.. — А ја да је љубим! — упаде Перо. — Да знаш како јој је механ подваљак! Па грло, па прси њезине! Стојане болан, још је ти не знаш! Окани се и радње н свега н долази јој, да видиш што је благо... А бегенисала те! Нно каже п сама, да те бегенпсала! Ката донесе нову боцу и спусти је на сто. — Хајде, Като, пољубн Стојана, нека н он зна, какојето слатко! — довнкну Нико, хватајући је за руку. — Јок, јок! Мене неће ннко љубитп! — осијече Стојан руменећи, па скочи са столице. — Хоће! — заграјаше сви. — Неће! — Хоће! Па га ухватпше за руке п нрнбише уза зпд. — Като, пољуби га! Ката, смпјешећи се, приступи Стојану, којн се једнако отимао, снажним рукама ухвати га за главу п пољуби га право у ус-та. — Ето ти! — рече. Газдићи га пустпше. Он се одмакну од њих, збуњен, стидан; зграби капу н нотрча вратима. Грохотан смијех захори се за њим, а није изишао ни на врх сокака, кад опет зачу пјесму: У Омера око Сарајева Зелена је гора око двора... Те вечери није отпшао Роси. XVII Госа га је чекала на вратнма, чекала га дуго. Старп Митар кУнДУРМЦЈа, отац јој, одавно је спавао, уморан од велика посла,