Delo

СТОЈАН МУТИКАША 59 а она се гурнла ^а канатом и вјечито извиривала. Небо је било облачно п мрак се ухватио густ, — ни један фењер у Некспној махали није горио, — а она се плашила, стрепила, дрхтала, али ндје хтјела бјежати. Надала се једнако, да ће јо.ј се јавптп. Сваки иут, кад би зачула бахат људски, повиривала је, лице бн јој се засјало од радостп, и сваки пут се преварпла. Боже мој, што га нема ? — шаитала је а сузе јрј се купиле у очпма и брада подрхтавала. Бојала се, да му се није каква несрећа догодила. Да није болестан? Пли, — а ово је најгоре мучило, — да није, дочепавши се ортаклука са газдом, поред свих иисама што јој их нпсао, почео мислити иа друге а њу заборављатн ? Касно у ноћ вратпла се у своју собпцу блпједа. невесела. Собнца јој бала мала, тијесна, сиротињска, али чпста, уређена, миришљава. Цвијеће, што га је гајила на пенџерима, испуњавало је мирисом, а осјећао се и мирис пзмирне, којомјесваку вече окађивала собицу, заналивши најпре мало, зарђало кандиоце пред испуцаном иконом светога Николе, крсног слављеника ове куће. Она лагано затвори врата, да је отац, из друге собе, не би чуо. и спусти се на пенџер, па поднпмљена, замишљена, гледаше напоље, у мрак. Сузе, које је до сад задржавала, п преко њезнне воље почеше гмилити низ образе и падале су јој по бцјелим, голим прсима, које је обнажила. За дуго времена ништа се друго нцје чуло, до њезина .јецања и праштања кандиоцета, које се гасило, те је слаба светлост умирућега, модрог пламена задњп пут заливала и њезино лице правпла га још блеђим. — А шта сам му учинпла? — иитала се кашње, наслањајући чело на студено стакло прозорско, а и не номншљајући на спавање. — Чиме сам га увриједила? Казала сам му, да ми је драг, послала му јаглук и цвијеће и шта ће више? Можебит’ се љути што му се нпјесам дала ниједном пољубити, кад ме молио? А каква би ђевојка била, да се дам момку пољубит’?... Волим да ме остави, не дај Боже, него невјенчану пољубп... Читаву ноћ говорила је сама са собом, уздисала, плакала. Кад је ујутру отац сагледао, застаде, задрхта, а и онако слабе ноге поклецнуше му. — Да нијеси болесна? — премукло је занита. — Нијзсам. — А блиједа сп к’о смрт!