Delo

ИНТЕРВЕНЦНЈА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ 67 скопчано са питањем о неинтервенцији, и, говорећи о .једној, неизбежна је потреба да се једновремено напоредо изнесе и друга. II једна и друга до сада су имале своје присталице и браниоце. У питању је само која ће од њих однети победу. Наше је мишљење да треба, пре но што будемо изрекли свој суд у корист једне или друге, у неколико речп ^тврдитп шта би требало да буде од њих, нрецизирати оно што се њима хоће и тиме припремити земљиште за њихово решење. А. Интервенција. —Пптање интервенције нашло је међу старим писцпма, публицистима и државницима доста ватрених бранилаца. Новији су, напротив, за неинтервенцију. Интервенција, која је п данас једно од најинтересантнијих пнтања, није нова појава. Она прати државе од времена кад су се оне политички конституисале и приближиле међу собом. Погрешно схваћено право самоодржања толико је било утицало на старе државнике, да су онн задуго сматрали ннтервенцију као његову најнужннју легитимну последицу. 0 томе није била никака сумња. Упадатп у послове једне државе, кад су сопствени интереси друге налагали, било је тако исто природна ствар као и раснрављати спорна питања међу својим поданицима. Са даљим тек развитком друштвених и државних односа увидело се да то стање не може остати за навек, поштоје нарушивало независност државну и пошто је слабијим, мањим државама, претила ненрестана онасност за њихов опстанак. Но ипак од свих времена прва половина прошлога века може се назватп добом најчешћих и најпроизвољнијих интервенција. То је доба, кад је она била у моди, ако се тим изразом можемо послужити. Нладаоци моћних монархија терали су њоме спорт. Буд зашто ми нх впђамо груписане и на челу њихове војске да упадају час у једну час у другу државу. По себи се разуме да је интервенција морала неизоставно наступити, кад су били у питању интереси ма кога од њих. Француска револуција, од 1789 године, прокламацијом слободе, једнакости и братства народа, послужила је тадањим суверенима као довољан основ да се непрестано мешају у послове републике, тако нилничком конвенцијом од 1792 год., видимо два европска суверена, цара аустријског и краља пруског, да ступају у савез, како би интервенисалн у унутрашњим пословима Француске у корист пропалога краља и како би стали на пут злу, које је, по њиховом мишљењу, претило целој Европи. 5*