Delo

ПОРОДНЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 89 време подругљпво. Долазила му је на ум очајна мисао: да узме капу, да оде и да се више не враћа. На срећу приспе и час изласка из канцеларије, и сви се стадоше разилазити. Идући кроз ходник у којем је био обешен лустер за осветљење, он виде своју дугу фигуру и испалу браду, па рече себи: „Овако изгледа лудак!“ Тог дана није отишао на ручак, као обично, са другим књиговођом, Пужњаковским. Хтео би да може да сам од себе утече. Он оде кући, затвори се у своју собу и као прави вештак стаде до безграничности увећавати своју несрећу и смешност. Али се после неколико дана ипак умири, само осећаше неку чудновату празнину у срцу, као да је оно било стан из којега се неко иселио. Две недеље није се виђао код Полањецкнх, алп после тога виде се с Марином у Бигјелову летњиковцу и занренасти се. Пзгледала му сасвим ружна. Није бнло то његово предубеђење, јер ма да се по лицу могла једва опазити промена, ипак се била јако изменила. Усне јој подбуле, чело осуто пегама, и изгубпла свежину лица. Међутпм била је мирна, али нешто тужна, баш као да је претрпела какву обману. Завиловскога, који је био у ствари једно добро срце, текну та ружноћа. Пређе му се чинило да је презире. Сад му се то учинило да је глупо. У осталом променило се само њено лнце, алн не и њена доброта ни расположење. На против, осећајући да је сад обезбеђена од његовог претераног одушевљења за њу, она му се показивала срдачнијом него пре. Пнтала га је сјаким интересовањем о г-ци Кастели, и кад је опазила да п он о том предмету радије разговара, почела се осмехивати некадањим врло пријатним осмехом и рече готово весело: — Добро, добро! Тамо се чуде што вас нема одавно, п знате ли шта ми је говорила Анетка и госпођа Броничова? Говориле су ми... Али ту за часак застаде, па мало после опет рече: — Не то вам не могу гласно рећп. Хајдмо мало до баште... Она устаде, алн не тако пажљнво, те се на нрвом кораку спотаче, и у мало не паде. — Пазн — повика нестрнљпво Полањецкн. Она стаде гледатп у њега чнсто с неким страхом н снебивањем, поцрвене, па рече: — Сташо, нехотице, жнв мн тп!...