Delo

88 Д Е Л 0 Чнновници му се окретоше чисто питајући, а он додаде: — ЈЗахваљујући госиодину Полањецком и његовој госпођи. Одмах сви полетеше Полањецком да честитају, само не Завиловски, којп се још више наже над свој сто и стаде још марљивије прегледати колоне од цифара; тек мало после, кад му паде на памет да његов изостанак може скренути пажњу на њ, обрати се промењена лица Полањецком, стеже му руку и стаде понављати. — Срећно, срећно... После му се учини да је испао смешан, да му се нешто увртило у главу, да има нечега код њега што је страхота глупо, и да је цео свет некако баснословно ружан. Али му је најтеже падало што је сам себн смешан, јер је цела ствар тако појмљива и тако се лако могла предвидети, да би је био у стању предвидети чак и онај Коповски. А он, интелигентан човек, човек који иише несме, што се примају одушевљено, човек којп појми и схвата све што се око њега дешава, да се тако изгуби и залута, да му се учинило сад, као да га гром ногодио. Како је прекорно смешан. Али је се он познао с Марином као са госпођом Полањецки и нехотице уобразио, да је она била увек госпођом Полањецком, и да ће и у будуће остатн оном, којом је у садашњости, и просто му није ишло у главу: да ту може бити какве промене. II тако, кад је једном заиазио на њену лицу ону боју. Написа и песму о том. А сад, кад је поглед на њу убно све његове иесничке замисли, свикнут да уз сваку горчину дода мало ироније, рече „А, жесток крин!“... II он се осећао све више стешњеним и све смешнијим. Он је иисао песме, а Полањецки их није писао. У том ми је бпло и једа и блаженства. Из тог пехара пио је он тако жудно, да не проспе ни једне каии. Да се његово осећање издало, да га је он признао иред Марином, и кад би га она одбила с највећом погрдом, а Иолањецки га бацио са степеница, то би бнло пешто бар налнк на драмат. Али да се овако свршн! „Овако просто“. Он је, по природи својој, осећао све десет пута силније, него обични људи, те му је положај био просто такав да се није могао нздржати, а они часови, што је још имао да проведе у канцеларнјиучнннло му се вечност. Љегово осећање према Марини није било дубоко у срцу, али јебило обузело потпуно његову уобразнљу, а сад га је стварност треснула немилосрдно песницом по носу, што му је дошло боио и грубијански али у исто