Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 91 Сташи пребацитп? Зар је чудо какво што он, који онако заузет туђом децом, сад прво и прво мисли о својем и што му још унапред срце за њега бије? Зар се тиме не вређа Бог, кад она истиче своја иека нрава, неку своју срећу, она која је толико крива? Ко је она и откуда њој право за тако изузетну судбину? Била је у стању да се грува у прси. Но то буњење против саме себе пређе, а остаде само тамо негде у дну срца нешто мало туге: зашто је живот тако чудан и што сваки нов осећај, уместо да стари ојача он га сурвава у амбис... Али кад би се та туга испела горе у очи у облику суза, или задрхтала на уснама, она би ове само стиснула и не би јој дала да изађе: „Сад сам мирна!“ — говорила би у себи — „у ствари је тако, а тако и треба да буде, јер је такав живот п наредба божја, с којим се човек мора помирити“. II измирила се. Полако па је нашла и мира, не водећи рачуна о том да је њему у основу резнгнација и туга. Али је то била туга, која се осмева. Као младој жени тешко јој је надало кад би прочптала у очима мужевљим или у очима неког другог лица: „Пх. како је поружнела!“ Али кад јој је г-ђа Бигјелова казала да ће после бити још лепша, она је већ свима у својој души говорила: „Чекајте само“ и то јој је била утеха. Тако је нешто одговорила и Завиловскому. Било јој у пст<> време и мило и немило због утиска, који је она на њега учинила, јер ако Је с једне стране патило њено самољубље, с друге стране се осећала обезбеђеном и могла је с њим слободно разговарати. Хтела је с њим да прозбори нотпуно озбнљно, јер јој је нре неколико данаг-ђа Анета Основска отворено рекла: да се њена „Кастелка“ заљубила до ушију, и да су сад Завиловскому сви пути отворенн. Али је њу већ бацило у бригу то њнхово ковање гвожђа док је вруће. Није могла ухватетп рачуна откуда је то тако, него је све бацала на познату брзину г-ђе Анете. Завпловскп је био Венијамин за оба дома, те је п она, као год и Бигјеловн, н сам Полањецки, веома наклоњена бпла њему; а поред тога била му је захвална и за то: што је он умео њу колико толнко оценити. Зато је и хтела иомоћн му тамо, где је нмало за њега изгледа на велику срећу, али јој у нсто време долазило на ум: „А, да не буде то за њега какво зло?“ Поплашила се мало н због одговорности н због своје пређашње полптнке. Алн је сад