Delo

•92 Д Е Л 0 хтела да зна прво: шта он мисли о њој, а друго: докле је ствар дошла, а најзад да га посаветује: да у таквом случају добро пази н размисли. — Тамо се чуде што вас нема већ толико — ионови, кад пзађоше у граднну. Завиловски је пак упита: — Шта је рекла г-ђа Осиовска? — Рећи ћу вам само једно, ма да не знам да ли је потребно да понав.вам. Г-ђа Основска ми је рекла... Али, не! Прво морам знати што ви нисте за толико времемена ишли до њих. — Није ми било добро, а био сам нешто нерасположен. Нпсам ншао никуда. Нисам могао! Али ви прекидосте свој говор... — Да, хтела сам знати да ли се ннсте што наљутили на њих. Сад знајте: г-ђа Анета ми говорила: како Линета и сама признаје да се заљубпла и да јој је због тога неколико нута видела сузе у очпма. Завиловски поцрвене и на његову младу лицу опази се разњеженост. — Ах, Боже, како бих се могао расрдити и на такво девојче, као што је Лпнета! Зар може она кога да увреди! — Ја вам казујем оно што ми је речено; а знате да је г-ђа Основска тако живе природе, да се не бих смела заклети да је баш све оно онако, како она рече. Знам да неће да вара, алн вн опет и сами знате како тако живе природе виде све као кроз увелнчавајуће стакло. Ето, признајте сами дајетако. Мени Линета пзгледа љупка, веома необична и веома добра, али ви се сами о том уверите. Ви имате око да то видите. - Да је добра и необична ван сваке је сумње. Сећате се како сам вам говорио да оне на мене чине утисак: као да су туђиике. Али то није истина. Можда г-ђа Основска и изгледа мало, али г-ца Линета баш нимало. Марина му на то одговори: Човек сам треба да отвара очи и то добро! Вп видите да ја вас не наговарам ни на ово, ни на оно... Бојала бпх се по мало и од Сташе, јер се оне њему не допадају... Али право да вам кажем: кад сам чула о сузама Лннкиним, тако ми дошло нешто жао... Јадно дете!... Пе умем нп да вам кажем како ме потреса и сама номисао на то — одговорн Завиловски. Даљи разговор им нрекнде сам Полањецки, којн рече: