Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 93 — Шта? Још непрестано навођење! Ваш се те жене не могу поправити! Знаш. Марино, шта да ти кажем! Ја бих био најсрећнији човек, кад се ти пе би пачала у такве послове. Марина се ноче правдати, али се он окрену Завиловскому: — Ја се у то не мешам, али само знам то: да у те госпође тамо ја немам много вере. Завиловски се врати дома врло смућен. Код њега се биле пореметиле све струне уображења и почеле су звучати тако, да никако није му падао сан на ум. Лампе није палио, да му ништа не би сметало да свира на тим устрепталпм струнама, те је седећи при месечини размишљао, или боље рећи стварао. Још није био заљубљен, али га је већ дирало, чнм би помнслио на госпођицу Кастели, и стварао је о њој такве слике, као да се заљубио у њу. Видео је тако јасно, као да стоји она пред њим; видео је њене црне очп и златножуту косу како се превијају до самих његових груди као укинути струк босиљка. Учинило му се да већ глади својим прстима оно чело додирујући једва њене власи а нешто се извија у страну да види да није миловање осушило оне сузе, а њене се очи смеше на њега као небо, које је још влажно од дажда, али већ сунцем обасјано... После уображење стаде прекидати његове мисли. Учинп му се да јој признаје своју љубав, да је притискује на грудп н осећа како њено срце куца, да клечи наслонивши главу на њена колена, а од њих кроз свилу иде нека топлина. Он поче збиља дрхтати. Дотле је била она за њега само слика, сад је први пут осетн као женско створење. У њега сад не беше ни једне мисли, која не би била о њој, и толико му је она била у главп да ннје знао где је и шта се с њим дешава. Пробудн га из те сањарпје неко промукло певање на улпцп. Уналн видело и стаде трезвеније мнслити. Оад га спонаде неко узнемирење, јер му се једна ствар учинила несумњива, атаје: ако не престане ходнтн Основскима н Проничовој, заљубиће се до лудила у ону девојку. — Време је изабратп већ једном! — рече у себи. Сутрадан оде да је види, јер је ночео тужптп, а те псте ноћн покуша да напнше несму под насловом „Паучина“. Нпје смео ићи г-ђи Вроничовој, него је чекао време кад ће сви бптн у заједничком салону за чајем. Г-ђа Основска примила га да не може бити срдачније и са смехом пуним веселости, а он, пошто се поздравп са свима окрете се право г-ци