Delo

НОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 95 — Тако сам срећан што ћу моћи ту да долазим сваки дан. Само да узалуд не заузмем ваше време? — Напротив, заузећете, али тако како нико и никад неће више — одговори му она, гледећи га у очи. — Мене само било страх да вам иредложим; ја се, знате, бојим вас. Он јој тада погледа дубоко у очн и одговори: — Немојте се мене плашити. Кастели оборн очи и наста тренутак ћутања. Она после упита мало тишим гласом: — А што нисте толико долазили? Њему је на врх језика било да рече „Што се бојпм“, али није смео поћи тако далеко, него одговори: — Писао сам. — Песму? — Да, под насловом „Паучина!“ Сутра ћу је донетн Сећате ли се шта сте рекли кад смо се упознали; волели би сте да се паучина? Ја сам то упамтио и од то доба ми је пред очима једино та бела свилица што се носп по ветру. — Носи, али не сопственом снагом — одговорн Кастели и не може се уздићи високо ако... — Шта? Што не довршисте? — Ако се не обвије о крила каквога силнога орла. То рече Линета и одмах устаде и оде да помогне г. Основскому, који у тај мах отвараше врата. Завиловски остаде сам не видећи никога око себе. Учинило му се као да чује како га чекићи лупају по слепим очима. Али га подиже слатки гласић госиође Броничове: — Ту пре неки дан говорио ми је стари Завиловскн да ■сте му рођак, али да нећете да одлазите к њему, а он к вама не може због костобоље. Што не одете до њега; то је тако красан, отмен човек. Баш да отидете. Њему је тешко што не идете. Хоћете ли нћн? — Добра госпођо, могу — одговорп Завнловскп, који бн у том тренутку био у стању учинити све што бн од њега захтели. — Мора да сте вн веома добрн н погодни. Тамо ћете се познати са својом рођаком, Јеленом. Само немојте се заљубнтн у њу, јер је и она особито отмена девојка. — Не госнођо, нема онасностп — рече Завиловскн ■смејућп се.