Delo

Б Е 3 В Е Р .1 Е 5 Залуд око свуда креће тужни глед Ум тражи божанство, ал' је срце лед. Синови несреће, немоћи и страсти, Од рођења свога гробу смо у власти. Сваког часа може доћ' последњи дан; Живот — нун невере, колеб непрестан. Обавијен тамом, хладном грозном тамом, Кад загробни почне душе наше ток, Тешки ли су боли опроштајне сузе, Тежак ли растанак на незнани рок! Ну ти онда, веро, с душом разговараш, Ти јој гробну таму гониш и обараш. Тн је надом крепиш на далеки пут. Још теже је своје другове прежнвет', Алп п ту вера светли сваки кут, Дух клонули крепи, срцу даје лека: „Још једно виђење за гробом нас чека“. Он, пак, мудрац слепн, јеца поред гроба, Он ни за шта не зна што утехе спрема, Не осећа иоздрав укрепљиве наде Иде гробу, зове... — одговора нема... Јесте ли га вид'ли, сред вечерње тмнне, Тамо где прах труне његове родбине? Јесте ли га вид'ли, где је рака скрила Трошнн пепо оне што му беше мила? Вечерња тишина мртвпма га зове, Наслања се на крст онесвеслом главом, Уз очајне сузе, уз паклене сузе, У ћутању страшном, у безумљу иравом, Рида. А крај њега, на скорашњу хумку Побожно клекнувши, да је мајцн ближе, Гле, девојка млада, у тихоме болу II нежан и тужан поглед небу дпже! Друга, озарена месечином бледом, Ко анђео туге, што са неба слеће, Грлп хладну хумку н уздахе внје... Тама тнха пада, гробље велом крије...