Delo

6 Д Е Л 0 А он, бедник, гледа, гледа то и пати, Па затресе главом, са гроба се креће, Иде даље, ал’ га јад н тамо прати. Уђе ли у цркву, где се Богу поје, Ту још и увећа боле душе своје. Ту, испред олтара, ту сред сјаја тога, Од гласа пастирског, светога нојања, Узаври безверје, што га свуда гања, Он не види нигде, нигде тајног Бога; С натмуреном душом пред светињом стоји, Хладан према свему, окорела срца, Он с досадом слуша молитвене гласе: „Срећницп! Срећници!“ одједном загрца, Што се ј а не могу тргнут' уму строгом, Па једино с вером да паднем пред Богом?“... Ал’ залуд, залуду! Нема куд ни камо, Блаженства му нема. И безверје само Безверннка вуче по животној стази; Он за тужним вођем гробу своме слази. А шта га то гони у тај незнан вир? Ко зна! Ал’ он само туна види мир. Лајпциг 1902. Јер. Ж.