Delo

КРИТПКА II БИБЛИОГРАфИЈА 131 тиис ту, усред пустих маслипа и да сади купус, као и његови стари. Па хоће да дође на справно, без нотара и трибунала. Капетану се пак допада тако богат зет, јер не тражи новаца. И он гледа да уклони Пва. Препоручио га Нику и овај му нуди двеста печа на годину, да му управља бродовима. Леп мамац! и Иво би готово и иристао, јер га и мати иушта. Али кад дознаде да ће му Нико преотети Апицу. не пристаде и хоће да убије Ника. Јавља се за то згодна прилика. Темпоро и узаврело море дохватили су Ников брод и бију га о обалу. Нико по мрклој ноћи зове Ива, да привеже брод. Каква згода: биће сами! Таман време за Божји суд. Оштри су му и нож и секира, а море од свега чисти. Гледа мајка и погађа шта се кува у души њезина сина. Она га одвраћа да пође. Но не помажу њене речи, њени разлози. Најзад је остало последње средство, да се Иво спасе од оцеубиства. Тежак је и очајан моменат, у коме мати све признаје сину. Свет не прашта девојачка греха; опа је отишла из свог места, потуцала се у удовичкоме руху, да јој само сина не нрокуну. Скривепој луцн ировела је век, подижући сина. Све је због њега: и сузе и молитве и жуљеви на рукама и гладовање. Он је исисао из њених грешних груди све поштење и сав страх Божји. Он, дете њено, само је њено, из крви њене и плача њеног, а из његове лупешкс крви ето се сад у сина јавља грегана мпсао, да убије човека. Отворила је Јеле срцс пред сином, показала му сву срамоту. и тиме убила душу његову, само да га сиасе од греха. Иво је отигаао у страховиту ноћ, а јадна мајка клечи пред Госиом н моли: „Маријо, мајко Божија, звијездо морска“... и не може даље да се еети. — „Чувај, помози...!“ доиуњује слепац Влахо, који се ту затекао. А она паставља: „и помораца на мору — н сужњика у сужњицн — и невољника у невољн — и старца у старости — и нејака у нејакости — и, и... — „А ко је јунак у тузи и невољи...“ помаже Влахо, а опа прихваћа: — „Дај... да би се туге нзбавио“ „и — мајци врати.“ У томе сс отварају врата и улазн Иво. сломљен. мокар и блед, иа својим поникнутнм, дубоким гласом, одговара на материну молитву: Амеп! Неприродна радост обасја матерпно лнце. Она дође сину, и нехотице клекне и у велпком страху прошапће: ирости! Иво дотрчи до ње, подигне је обема рукама п прозбори велнким, очајнпм гласом: мајко моја! Топал и срдачан загрљај и силпе сузе њихове мире им душу, исто као што се и холуја у даљннн губи ... Спремили се младнћн, хоће вијађат' за Америку. У цркви свечана служба, пнкад лепши Фупцпјонн, а све у благослов зг« пут9 *