Delo

132 Д Е Л 0 нике. Пде и Нво, сад знате већ зашто. Али не зна свет и све се чудом чуде. Јеле хладпа, прнсебна. „Ко ћути, ћути до краја,“ вели она. Надвладала је себе и опростила се са сином. Опростила со и благословила Аницу, која. је кришом отишла на брод, да бежи с Пвом. Још остаје изневереној жени да пречисти и са Ником. Нашла се је еа њим и смеје му се у Фасу, што је Аница одбегла. Али је јадна освета спромаха, вели јој Нико. Јер ће он вратити Ива окована, што је украо девојку. Још која реч само, јога једио изазивање Никово, још једно њено позивање на муке Господинове, па мотика заигра у рукама бедне жене и самртно звизну по челу Ника. Као махнита отрча Јеле цркви, да врата отвори. Тада је баш био дан Божијега суда, осми дан по Св. Михаилу. Тога је дана нравда у рукама стараца, но старим законима славне земље дубровачке. Опи су сада свп у цркви са свештеником. Лупа Јеле иомамно да јој се врата отворе, али се она не отварају. Она онда, у страху, ухвати за коноп и звоно зазвони. — Ајмех!... Иомозите... људи Божији!... Иомозите! На позив звона, позив Божијег суда, долази капетан Франо н народ се почне скупљати. Отварају со врата на цркви и излази парох са стараоцима. Отпочиње суд добрих људи. Јеле клечи иред свештепиком и све исповеда. Нико тражи да је каменују, али је сав народ на њеној страни и носе мрца, да им земљу не прокуне. Парох са старцима, у име Бога и Св. Влаха, опрашта живот Јели, јер је но правди Божијој убила крвника, за част и срећу свога сина. Али, пита парох, даље, Јеле: може ли она тим истим рукама, којима је убила Ника, грлити му сина? — Не! одговара Јеле. „Ријеч твоја — осуда твоја!“, завршује парох. Јеле, очајна, врисне и малакгас. У том морнар са хрида угледа брсд и сви журс да га рупцима ноздраве. Јеле изгубљено гледа у свет п нс зна шта јс с њом. Ослободивши се жена, опа јурне на хрид и кад у даљини угледа брод очајно вриспе, срце јој нрепукие п она мртва на земљу пада. Као и у другим драмама г. Војновића н овде се истичо јасна, одређена, изразна карактеристика иојединих лица. Код главне личностн у драми, Јеле, обележавају се онс мене, кроз које јој душа пролази. Склонивши иропалу девојачку част од поруга, назови удовица крвави нокге, савија и истеже грбину, да у погатењу подигне сина свога. Кад јс опет видела Ника, она, још увек нод тешкнм дугом