Delo

БОРБА С ТО]\ЛОМ КОРДИЋЕМ ПРИПОВИЈЕДА ВЈЕКОСЛАВ КОШЋЕВИЋ Прошла је љута аима. И последњи њезии дрхтај одвратан је градскому човјеку. Ннје то мала мука, чнтав дан бити у соби! А грађанин је увијек у соби, или ако мало и изиђе из своје собе — а ено га за мало у туђој, код пријатеља, у гостиони, кавани, а то су све собе те собе! Загребачки каноник Гргур Зника мрзио је таки живот. А како и неће? Ено га, велик је као Краљевић Марко! Па таки орпјаш да живи у соби? Здравље му је рудјело на лицима, а из силних прса, големих руку и ногу као да ћеш сад, на, осјетити муњевну искру, како је ударила. Очи му се котрљају у очиштима као двије варнице, које сваки час друкчијим ејајем кресну. ЈЗио је у најјачим годинама, па ето мора да свој внјек спроведе у соби! А мора признати, да је н сам томе крив. Сељачки је он спн, послали га у школу, да буде свећеник, а на ту помисао вазда би његова мати заплакала од ганућа. Н»езин снн — на да му онако руке љубе, као њихову жупнику! А тако је п било, Гргур ностаде свећеник, а његов отац и мати видјели су, како му људи љубе руке! Гргур постаде и жупник! Еј лијеп ли је био то живот! Био је на селу, жупа му носила на годину којих осам до десет тисућа круна, а он водио господарство, као мало тко. Јашио на поносну коњу од винограда до ливаде, па у ноље и у шуму надзирући своје раднике и одреЈ^ујући, што ће се радити даље. Лијеп је то био жнвот, да, али му ђавао није дао мнра, и он пожеље да постане каноник у Загребу. II постао је — па сад ето мора да буде — у соби тер у соби!