Delo

Г.ОРБА СА ТОМОМ КОРДИЋЕМ 153 Нестрпљиво гледао је каноник Зника априлске вјетрове, како га драже. Једва би мало рашчистили обзорје и потјерали гомиле облака на једну страну, већ ено за протјеранима лете нове црне гомиле као зли дуси, а из њих каткада удари густа, ледена киша. Тко да се усуди поћи далеко од куће — без велике силе? Да прокисне до коже и ухвати — упалу плућа, па можда п — умре! Не, то није потребно. Дан на дан гледао Зника на свој тлакомјер, али све бадава, вријеме бпло нестално. Свакп дан погледао Зника метеоролошки ступ на Зрињском тргу, не би ли можда открио, да — се његов барометар покварис! Али барометар на Зрињевцу казује баш као п његов код куће. Вјетар те вјетар! А у све то вријеме договарао се Зника нешто са својпм црквеннм поглаваром. Све нешто тајно говоре, машу рукама, потврђују главама, решетају свећенство бискупије, има пуно чему да се приговара, а они би ради, да све злоупотребе укину. За покојнога главара увукло се којешта у цркву, што и не ваља. Покојник био је стар, а и сам није био чист од порока — па је зажмприо оком, кад су му друге тужили. Дапаче говорило се, да је тај високи црквени достојанственик бно слободни зидар! Смилуј се, Боже! Али сад је дошао крај нереду. Нови главар не трпп тога! А мудар је он доста, да и изведе своју намјеру. II кадгод се разговара са Знпком, свакн дан га пита: — Кад ћеш ићи? А Зника погледа на небо, да видп облаке, па рече: — Ма ићи ћу, ићи, само да се хоће увременитн! Напокон дођоше и ведри дани. Освануше свибањска (мајска) јутра, хладна додуше, али здрава као здрава сељачка дјеца, једно љепше од другога. II каноник Зника — пошто је добро испитао барометар н видио, да се из свих творница око Загреба диже дим у вис, те пошто је прочитао брзојавно нзвешће о смјеру дувања вјетрова по средњој Европи, те пз свега закључно, да ће бити лијеп дан — тада се он отпути но свом — апостолском нуту. Слуги је заповједио, да запрегне коње нод кочију н пође за њим, он — пречасни господин каноник — он ће пјешке, али ако би му се хтјело вознти, кочија ће битн близу. Раним јутром још прије сунчана нзлаза отпути се Зника из Загреба пјешке — за њнм су ишла кола — па крене у Загребачку гору. Хтно је да ноходн свога пријатеља Тому Кор-