Delo

154 Д Е Л 0 дића, жупнпка у Шестаковцу. Томо је био старији од Злике, али се у клерикату нађоше, а били су већ и прије познати, ево како. Томо је био син властелина онога села из кога је бно Зника родом. Дједи Томинн били су некоч господари селу, а Зникини дједови бијаху покорни кметови. Но кадјегод. 1848. Кошут у Маџарској укинуо кметство, морала је и у Хрватској престати робпја. Кад су то властелински „шпани“ прогласили народу, нијесу хтјели људи да вјерују бојећи се какве пријеваре — та познали су они своју господу. Морали су људе силом тјерати кућама, јер је било речено, да ће властелин, који би кметове задржао у послу, бити ужасно кажњен. А кад народ види, да и збиља нитко нигдје бадава не ради, да је „работа“ престала, удари у пјевање као никад прије ни послије. Нпкнуше ватрене „илирске“ даворије, те мјесто на работу, оде све на Маџара!“ Али властела пропадоше, није било бесплатних радника. Стари чувари краљевства ишчезнуше, нестаде нородица, које су давале народу судце и жупане, дођоше нови људи на владу, синови кметова загосподоваше племством. Властела осиромашила, кметови никад и не бијаху богати — и тако си их све могао купити, да је само новаца било! Отац Томин већ је впдио, како нагло иропада. Пмао је два снна, старијега Петра и млађега Тому. Знао је, ако стану дијелити властелинство, пропаст' ће и прије, зато одлучи да Петар остане на дому, а Томо нека иде у свећенике. II Петар и Томо бпјаху с тиме сугласни. Мислио Томо: бит'ћу бискуп! А и Петар је то мислио и надао се, да ће му браг бискуп помагати. Али јаох! Понајприје умрије Томин отац прије него што је син постао свећеник, па му тако није могао прискрбјети ни добру жупу, а камо ли што више. Старпји брат Петар борио се на господарству, скоро се посве посељачио, али ипак није могао успјети, презадужио се и умро од жалости. Властелинство буде размјерено на мале части, које покуповаше сељаци, — синови бивших кметова. Томо остаде сиромах капелан. А силно му се журило да добије жупу! Зато је н примио Шестаковац, сиромашну, горску жупу с мало дохотка. А зашто му се журило? Био тамо у његову сусједству још један властелин — н он пропаде, а иза њега остаде једнннца кћерка. Ово двоје младих људн — Томо и кћерка сусједнога властелина Катарина — видјеше нропаст свога рода, видјеше, како нх је судбина бацила пз њихова