Delo

БОРБА СА ТОМОМ КОРДИЋЕМ 155 дома — напоље! Није чудо, да су се они најпри.је горко једно другоме тужили, а онда се и завољели и заљубили. — Куд ћеш и камо ћеш? — питао Томо Катарину. Хоћеш ли у народ? Не можеш у њему живјети. Говориш француски, ударашу гласовир! Пођикмени, бит' ћеш ми господарица, неће бити касно, али — тко ће нас другн разумјети у нашој невољи? И Катарина обори главу — и пође у Шестаковац. II сад је Зника ишао к потомку некадашњих господара свога рода. Па гле, он, Зника, он је каноник, а Кордић — само жупник на доста слабој жупп. Зника је често носјећивао свога пријатеља — и било му га жао. Зашто му не би помогао до каквога бољега мјеста? А Кордић бијаше тако паметан, наображен, фин човјек. Та мора то бити ипак тешко Кордићу, да је његов сељак каноник, а он — властелин — само жупник ! Тако је Зника премишљавао успињући се лаганом стрмнином на обронке Загребачке горе. На час би застајкивао, да се мало одмори, а да се и наужије лнјепа видика на посавску равницу. На истоку бијаше све као у пламену. Сунце је позлатило лаке облачке. Све је сјало као усијано гвожђе! Свјеж ваздух раздрагао Знику. То је дакако друкчије, него у граду, осјећао је он. Еј, док је он био на селу! Није додуше имао толико дохотка, али могао је и тамо да држн кочију, а појести не може ни данас више, но колико му стане у желудац! Роса се искрила по дрвећу и прелијевала се у црвене, модре, жуте и зелене драгуље! Чудио се Зника, како је то све већ озеленило! Доле у граду то се не опажа, видиш тек осамљена стабла, а ту, гле, већ сва шума пролистала, у даљини вндн зелена поља, ма — све покрио живот, а он то нпје ни знао тамо у граду! Сунце га стало гријати, па он свуче горњу хаљину п положи у кочију, а онда крене пјешке даље. Пут је био сух н чист, а дизао се све лагано више н внше. Далеко у равници текла мпрна Сава, па се љаскала као сребро. Пза ње видјеле се „Вукомерићке горице“, ониска брда, завнта у красно модрило. Пз творница око Загреба дизао се нз високих димњака густ, црн дим, дизао се у велнку внсину, а горе се рашпрпо као облачак н расплннуо. Самоборска и окићка гора на западу модриле се као небо у зенпту, а по њима плнвале бијеле, лаке магле, као да су сложене од самих нахуљица. Све је то Зннка проматрас одмарајући се на своме путу. Ираво је рекао пјесник кад је кликнуо: Лијепа наша домовино! — дође Знпки па ум