Delo

фРЕГАТА ПАЛАДА 227 беше месечина, ништа се није видило, само је овда онда блистала муња, али се гром није чуо, или није могао да чује због ветра. Ко живи на копну тешко ће замислити овакав ветар! Његово духање, муња по броду, узвици комннде — просто ад! Кроз прозор свој видим светлост од фењера; чујем као неки подземни грохот, лупу ланаца и глух, тежак пад друге котве. Свануло је. Изађем на палубу; врућина; необично се тешко дише густим, влажним а топлим ваздухом. Пређем у капетанову кајуту, седнем крај прозора и гледам у море: оно ме потсети на олујину, коју издржасмо у китајском мору. Узеше и трећу котву. Сав залив беше као један огроман вртлог. Вода се свртала у левак и кипела, ветар је с фијуком гоњаше као прах, пресецаше таласе, који се, као стадо гоњених животиња, бацаше на прибрежни камењар, затпм на обалу, заслањајућн за тренутак колибе, батерије, ограде а палисаде. Јапански чамцп, притајени под обалом, љуљаху се као љушчпце. Око седам изјутра све се у тренутку стиша и наступи одлично време. Идуће ноћи беху тако лепе, да нису уступале тропскпма. Каквн су нежнн тоновн вечерњега неба, најпре ружичастог, а затим внолетовог! Како је грациозно груписање облака! Месец бео, иа нрозрачап... Како је мека светлост, коју он просипа на све унаоколо! Па нпак је н досадно н жарко: бесконачно наше лето, што започе од јануара, на обалама Мадере, ево протеже се све до сада. Да ли ће кад год проћи? Данас је нешто хладовито, алн докле? „Дајте рока: ето већ дува од тропских крајева, биће хладовине“, рече деда, пророчкн, као Сибила. Дани теку једнолнко. Матрози устају у четнри изјутра (лежу у осам), и одмах настаје прање палубе, пескбм п камењем. II то се ради над мојом главом. Пробудпш се, нослушаш мало, па опет заспиш, п то још како слатко, као кад кпша иада на дрвенн кров! Од шест до седам н по устају офнцнри, днжу заставу, па онда пију чај, а затпм — свак на своју страну. Настаје учење, узбуна, кретање једрила. Ако је лепо ја пдем на крму н уживам у лепом нзгледу околине, кроз двоглед разматрам брежуљке, села, колибе, фпгуре људске у покрету, загледам унутра у колнбе, кроз шнрока врата п нрозоре, без перваза п стакла, разматрам лађе што иролазе с групама Јапанаца; затим седам за рад и радим до ручка. Ручам од један до два