Delo

258 Д Е Л 0 Зар онај дом, о којем је пре једног тренутка мнслио да је то неки благословени кутић, где станују нека изузетна створења, он крије обичну лаж, обично неваљалство, обичну животну прљавштину, бедну и досадну комедију? II у такој атмосфери дише у такој околинн живи, с таквим створењима се дружи његова Линета, његова „Лепотица“? Сад му падоше на ум речи Основскове: „Дај Боже да нађеш у Кастелки само такву жену, какву сам ја нашао у мојој Анетки“. „Хвалалепо!“ —помислио је Завиловскп и без воље стаде се смејати. Зло и беда нису му бпли непознати, то је он виђао и знао је да постоје. Али му их сада први пут живот показао у тако немилосрдној иронији, при којој му се овај добри Основски, човек, који му је отворио срце као брату, овај честити човек, праведни човек и добри као мало ко на овом свету, учини као будала, занесена луда, занесен вером и осећајем, а обманут од жене. II први пут такође јасно виде, шта може неваљала и недостојна жена да учини од човека, без његове кривице. Пред њом се отвараху нови страшни животни обзори, читаве иокрајине, за које је држао да не постоје, јер је дотле могао разумети: да рђава жена може испнти човека као какав паук и убити; то му је изгледало демонски, али није могао замислити да га може нанравити будалом. С том мишљу није могао нзаћи на крај. Па ипак је био баш смешан онај јадни г. Основски, што му је пожелео да он буде са Линетком тако срећан као што је сам с Анетком. Ни ту није знао шта да чинн. Не ваља човек толнко да воли па да тако залуди. Ту мисли његове пређоше па Линету. У први мах му се учини да од оног што је видео у кући Основскога, н од онога што се кувало у његовој души, пала нека сенка и на њу. После се поче отресати таквог мишљења као какве профанације, као нечега што вређа невиност, као каљање у мислима једне колико чисте толико и миле девојке и њених анђеоскнх крила. Стаде се срдити на себе сама. „Да ли онаквом голубу и на сан долази шта се онде ради?“ — питао се. II његова се љубав узнесе на небеске внсине с решењем да „онако анђеоско дете“ вал,а што пре извући нз оне јазбине. Прохтело му се да је што пре отргне од г-ђе Основске, да њене очи не угледају зло и нокор. Пстина му је некп демон опет дошаптавао паухо: да и госнодпн Основскн тако исто мнслп, као н он, и да би дао душу своју у опкладу, да је његова жена честнта, н да би