Delo

ПОРОДИЦА ПОЛАЊЕЦКИХ 259 «вако сумњање сматрао за обесвећење своје светиње. Алп Завиловски страшљиво одагна та дошаптавања. „Довољно јој је у очи погледати“ — говорио је у себн. II на сам спомен тих очију готов је био ударити у покајнички лелек, као тешки грешник. Срдио се н за то на се: што је одмах изишао, што се није окрепио гледањем у Линету. Сад се сетп како је притиснуо на своја уста њену руку и како је она говорила сва усплахирена: „Разговорите с тетком“. Колико је било анђеоске простоте и чистоте у тим речима! Како праведна душа, која воли, а хтела би да јој то буде слободно пред целнм светом да чини! Мислећи о том њему дође да се врати. Али је осетио и то колико је узрујан и да се не би могао извући из шкрипца, ако би слуга поменуо да је мало час долазио. После му опет изађе пред очи Коповски, како клечи пред г-ђом Основском, и стаде се пптати: шта сад остаје њему да чини, кад је то тако. Да каже Основскому? Ту мисао одагна срдито. Да се затвори с г-ђом Анетом и да јој каже у четири ока шта је видео — показаће му врата. Неко кратко време било му је па уму да припрети Коповскому и да га нагна да не долази више Основскима. Али на скоро увиде да ни то није нпшта. Ако у Коновскога буде колико толико одважности изазваће га на двобој, и онда ће морати да ћутп, а свет ће измислити да се све то деснло због г-це Кастели. Завиловскому је било жао Основскога, јер је њега веома заволео, а с друге стране опет био је и сувише млад и неискусан, да би се могао помирити одмах са целом том стварн: да зло п неправда ваља да остану некажњенн. Ах да му је да сад може с ким да се поеаветује. тако с некнм, као што су Полањецки и Марина! Али то ннје могло бити. II после дужег размишљања дошао је бпо до убеђења: да му ваља све сахранптп у себи и ћутати. После је пз досадне молбе Коповскога и одговора Анетинога стао изводнтп да се зло ннје морало свршнтн њепим потпуним моралним падом. Он жене није познавао, алн је много читао о њпма. Знао је да има н таквих, код којп облик преступа има веће дражн пего сам он, а то ће рећи жена лпшенпх способпости да осете шта је морално, а шта не, а тако псто п темперамента, те пх само нешто вуче оној романтпчности у нзгледу, али имају одвратност према самом пороку; једном речн таквнх, које нису у стању никога волети, које варају све, п мужеве п прпмужице. Сетн се речи некога Фран17 *