Delo

260 Д Е Л 0 цуза: „Да је Ева била Пољкиња, она би јабуку убрала, алп је не би појела“. Таквом му се учинила и госпођа Основска. Можда зло код ње није ни ухватило дубоко корена, као што није ни добро, откуда се н могло догоднти оно као са Коповским. Али ту одмах оавиловски изгуби кључ за даља размпшљања и од душе Анете Основске. Он би разумео тај однос са сваким другим, али само не с Коповским, с оним херувимом с идиотским мозгом. — Нудлица више разуме што јој се каже него тај — мислио је у себи Завиловски — и да жена с онаквим аснирацијама на разум, знање, вештину, аспирацијама на све нијансе мисли и осећаја, да се толико због њега понизи! То није умео протумачити чак ни оним што је читао о женама. Међутим стварност је говорила јаче него све књиге, да је то тако. Одједаред му дође на памет што му је говорио Основски: да су се бојали „да се онај глупак не занесе за Кастелком“, да се г-ђа Основска веома љутила на то и да је стога добро кљукала њезину главу другим нечим. Дакле госпођи Основској стало је било пошто пото, да се Коповски не врзе око Кастелке — да га очува за себе. Он се ту наједаред стресе јер ако је тако, онда је Коповски ипак покушао тако нешто. II опет сенка паде на Линету. Кад би и то било, онда би она пала на исту ниопну на коју је пала и госпођа Основска. Мало после осети неку грчину у устима, а ватру у глави. У њему се раСХукта гнев као холујина. То јој не би могао опростити. II сама сумња отровала бп га. Задржавши се још мало на улици осети да мора ту мисао угушити, или би можда иначе полудео. И оп њу угушн на тај начин што признаде да је глупак, што је тако што могао и помислити. Да Линета није била у стању да се заљуби у једног Коповског, најбољи му је доказ био што се заљубила у њега, а зебња и старање госпође Основске долазили су отуда што се та лака и несмишљена госпођа нобојала за се, да се друга пека не призна за лепшу н привлачнију од ње. Завиловски осети да је тако свалио камен са срца. У души својој он поново падаше на колена пред својом, неокаљаном, а његове мисли о њој беху од тада пуне љубави величања ње, и кајања. Али одмах сам себи добаци: како зло, ма од кога долазпло, онет рађа зло, и колнко ли му је још само ружних ми-