Delo

298 Д Е Л 0 Ја газим но сувом лањском лишћу. Оно шушти и иева песму, али не песму о прошлости и смртн, већ песму данашњем дану што обасјава његову децу, која горе на дрвећу жпве слатким животом. Ја лутам. Куда, камо? Не знам. Моје младо срце хоће да живи не мислећи на минут који ће за овим доћи. И ја лутам дуго и дуго. Већ ми се ноге замарају. Ја бих сад радо пошао утрвениј им путем... Преда мном се указа једна стаза. Стрмена н вијугава вере се кроз павитњак уз брдо. Крепком ногом ступам на њу. Купина и павита увила се преко зелене траве. Под мојим ногама жути се љутић и смеши саса. Понеки лептир пролети, и гуштер протрчи. Меко лишће помилује моје лице, а понеки трн огребе га. На овој стази нисам био никада. Али мене није страх да не залутам. Ја сам млад и пун снаге. Више моје главе кроз лишће спја сунце и осветљава пут. Уз песму отклањам гране и ступам напред. У шибљу око мене невају славуји и шеве. Под мојим ногама пршти пруће. Снажне руке раскидају сплетове грања. II ја брзим ходом одмичем напред. Од брзог хода већ се задијах, те стадох да мало одахнем. Обазрех се око себе. У зеленом лпшћу спазих једну дивљу ружу. Њена млада круница још се не бејаше отворила. Ја се обрадовах. То је ирва ружа коју сам ове године видео. Како су лепе те дивље руже. Сећам се да сам, и кад бејах мали, волео их више него питоме. Њихови бледи листићн чине ми се увек нежнији, лепши но натрпано румено лишће у питомих ружа; њихов благи мирнс опомиње ме на бескрајно плаво небо, шарено цветно поље и слободу. Сагох се и помирисах ружу. Она ми мирисом испунн груди и занесе памет... Ја никада не кидам цвеће и увек мрзим оне који га кидају, штрпкају својим прљавим прстима, па га онда увела одбацују. Али кад би нашао који одбачен цвет, китио бих се њиме не стидећи се, што је био каљав. И под блатом остаје мирис. После бих га метнуо у лисницу и у самоћн бих се с њим дуго разговарао.