Delo

НА НЕПОЗНАТСМ СТАЗН •299 Моја лиснпца није била овде; па и цвеће у њој било је кад-тад — туђе. А мени на овој ста.и треба само моје цвеће, које ће једино мени да мирише и само за мене да живи. Пољубих ружу и откинух је, па је прикачих на груди. Она отворила круницу, мирисала п гледала ме слатко и умпљато, а ја бејах срећан, пресрећан... Пођох даље. Мој је ход био лакши. Ноге већ уморене, а треба чувати и ружу да ми не падне са груди. Стаза је шпра, али стрменија. Место шибља уздизало се одрасло дрвеће. Погдегде само зачује се славуј, али креје беху чешће... Већ жудно почињем упирати очп врху који нцје далеко. Ту ћу се слатко одмарати. И понека врана полети. Сунце нагиње западу. Мора се похитати!... Напред! II рукама и ногама грабнм да што пре стигнем на врх. Ружа моја почела да вене. Отпуштени листпћи њене крунице тужно ме гледају као да моле да пм опростим, што више нису свежи. Зар су они криви, што су се спарушили?!... Зар сам ја крив, што је ова стаза кривудава и одмориште тако далеко?!... Ко је крив?!... — Кре-кре-кре, смејала ми се креја са оближње леске. — Нико и свн!... кре, кре, кре! Још два три корака па сам на врху. Вране учестале. Још мало па ћемо се добро одморнтп. Још само једна грана, још само један скок. — Ку-ку, ку-ку, ку-ку!... Тргох се. У овој самоћи глас кукавице је тако страшан! Сунце већ залази. На истоку до половпне неба црвене се облаци, а занад нлива у мору беле светлости. Како је свечано и бледо сунце које залази!... Пскочих на врх. Пред-а-мном је пропланак обрастао травом. По њој се плавн стидак, жалфнја и мајска звонца. Вечерњи поветарац њиха танке травке. Све мприше и лелуја се. Алн је све некако жалосно. Све као да мирн мирисом скувана жпта н воска. На среднни пронланка подиже се бела кућица. Поред ње... торањ, крстовн, пирамиде...