Delo

— Ку-ку, ку-ку, ку-ку! чуо се опет глас. — То је гробље. — Ку-ку, ку ... Вечерњи поветарац пирка нолагано, улази кроз отворене прозоре на торњу, а звона тихо да се једва чује, тужно и полако јече... Сунце тоне: последњи му зрак заигра на позлаћеном крсту црквеном и изгуби се. Умире и осмех његов на облацима. Полагано спушта се вече, хвата се тајанствени сумрак, а од веселог дана остао само страшан глас: — Ку-ку, ку-ку, КУ... Београд 1904. М. М. Ускоковић