Delo

302 Д Е Л 0 Мрков и доруша каскају полагано по неравноме путу, а Мујо за њима одбија димове и премишља... Премншља од бир вемана... Пз тих га мисли тргну којн пут кљусад, кад се које снотакне о какав камен, а Мујо за час прекине мисли, па подвикне: — Ди, пасја траго!... Мало сте зар путавудије каскали... Па из дуан-кесе допуни лулу и опет настави премишљати. Гледа он свог мркова, па мпсли: на шта ли му је спао... Е што то бијаше некада бенгпр . Не бн га, вала, дао за најбјешњега хата. Мого је он ићи барабар, пропнњати се и трчати кошнју и са сампјем забитским коњма. Е... али би му онај вакат, па прође... II Мујо уздахну, уздахну пз дубине душе. Ннкад њему мрков није остао ја без зоби, ја без јечма... Пмб је он изобила. А волио је њега Мујо намнрити вазда прије, него себе. Дође само ђе у село, — а бпо је суварија — па још нп.је ни сјахао, а већ виче домаћина: — Еј море, и зовне по имену, а знао је сваког по нанјн, изиђи-де, те привати коња... Шта чекаш?... Зар се тако дочекује царска суварија? Камо зоб, камо сијено?... Сељак истрчи, па снебивајући се, нонизно одговара: — А зар си ти Мујага?... А ето, ето... Мн есапљасмо неко је други... А биће вала за тебе, што је Бог дб, све у царско здравље... Ово је твоја кућа... Мују би онда бпло мило, што тако зада по мало стра'... — Бла је Вла... ваља да те се боји... Ја што смо Турци, ја што је, демек, наше царство... А сад, ето, мрков му тегли дрва... Већ слипсб, једва се миче. Нема му впше оне старе згоде... Мујови амбари нису тако пуни кб свијетски... Онда: онђе мало, овђе мало, а сад снао да га Мујо тура у букагије и припиње кријући у Бећирбегов чаир да се мало папасе. И доруша спала на танке гране, али се није бољем ни научила; њу је Мујо купно за триста гроша, некако баш онда, кад су га шћели учинити „азул“... На му је пошље добро дошла, нослужила га баш лијепо. Кљусе трпељиво, па је подносило све: и обнрке нза мркова, и тојаге про леђа и товаре преко сто ока. Тек Мујо нпје имао разлога да што и на дорушу зажали. Дође му тако на намет старп вакат, на зажали за њим, зажалп вала више, него што је његова рахметли жена зажалила за њим, кад је јако у аскер отпшб. Е... да се то може