Delo

РУСЛЛН II ЉУДМИЛА 34 Љубави патник ако, ах, Мучи се страшћу у безпуће, Ма да .је тежак жића дах Живети ипак је могуће. Ал' после дугих, дугих лета Грлити милу своју другу, Па тек тренутну, ах, супругу Изгубит’ на век... Друзи, о! И смрт бих рађе пего то! Ал’ нпак жив је Руслан .јадни; Но шта велики каже књаз? Поражен чудом, ко звер гладни На зета баца муња млаз. Њега п сав двор зове, хита: „Људмила где је?“ мрко пита: Са мрачног чела ужас врн. А Руслан ћути. „Децо, друзи! Вазда сам даво по заслузи: 0, смилујте се старцу, ви! Реците, ко бп од вас, жудан За мојом ћерком кроза свет? Буде л’ му успех незалудан Том — (стењп, плачи зликовче клет, Кад жену чуват' ниси знао) Том’ за супругу кћер бнх дао, С пб царства дедова мојих! Ко се одзпва, децо, друзи?“ — -)а! — кликну очајни женпх. — Ја! Ја! — с Родгајем повикаше Фарлав п радосни Ратмир: „Седлај.мо одмах коње наше, Прелетећемо света шир. Оче, растанка скратп муке Не брини, свн ћемо за њом!“ А старац захвалан у том Пружп пм обе своје руке. Плачан, у горком болу свом. Сва четир пзађоше скупа: Руслан је тугом убпјен.