Delo

Невестин удес срце чупа, Тпштн га као смрти сеи. На коње скочнше ватрене, Низ Дњепар журно хитају, На њнма прах — стреле итлене У недоглед се скривају. -Јахаче већ не видиш давно, Али још дуго, нем ко кам, Велики књаз кроз поље равио За њима оком журп сам. Сатрвен болом Руслан мучи, Јадима он је нзгубљен сав. Преко рамена гледајући II важно подбочен Фарлав, Надуто јаше за Русланом. Он ироговара: једва ја Слободан дахнух, друзи, да! Но да л' ћу скоро с великаном А већ да видиш крвав бој;... На жртву љубави ћу смело!... Весео буди мачу мој, Коњицу вернп, весело!“ Хазарскп хан, у уму свом, Људмилу већ грлећи сада, Тек што не игра над седлом, У њему кипи крвца млада. Надеждом пламти поглед мрк, Час-по полети у сав трк, Час трза дрскога летуна Около, унропнице час, Нл’ смело уз брег јурне с нова. Родгај, суморан, баш ни слова Незнане судбе мучи га сен, Завишћу кпњен хата жури, Неспокрјства је иајвећи плен; Ужасни поглед често јури На књаза мрачно устремљен.