Delo

Такмаци једним путем нагле, Заједно јашу цели дан. Над Дњепром већ сз слазе магле, С истока ступа ноћ и сан; Тама је над Дњепром дубоким, Коњима ваља одахнут'; Под гором, баш друмом широким, Унакрст простран дели се пут. „Разиђимо се!“ рекоше они. „Незнана судба стазу нек да!“ И сваки коњ, без да га гони, По вољи пође у тај мах. Шта радиш, Руслане жалосни, Самац у немој иустињи? ЈБудмиле свадбу, дан пакосни, Ко да си на сну видео тн! На веђе меднн визир спушташ, Из моћних руку узде пушташ, Ти кроком ступаш стазом том II нечујно у срцу твом, Надежда гине, трне вера... Но пред внтезом, гле, пештера, У њојзп плам. Он право њој, Под дремљиве улази своде Срезане рукама прнроде; Суморно уђе; шта је то? Унутрн старац; свето лик, Снокојна ока, брада седа, Пред њим кандилце — светилннк Над древном књнгом старац сед, Ирелеће помно сваки ред. „Добро ми дошо, о, сние мој!“ С осмејком рече он Руслану; Нећ дваест' лета у шппљи тој, У мраку стари дани сахну. Но, најзад, ето, и то бп, Предвпђб што сам ја одавна, Нас два смо судбом везана,