Delo

30 Д Е Л О стао нз велнког дела Маћедоннје, и ограничен на доста узак иојас, дуж псточие, јужне и западне границе те земље. То је садашњн јужно-маћедонскн днјалект. Северну страну и средпну земље заузео је нов дијалекат, средње-маћедонски, који се развио мешавином ерпскога језпка са старнм маћедонским говором, тако да су у њему генералисане у неким случајевима црте само српског језика, у другим само данашњег јужно-маћедонског. Даље се видело из говора г. др. Станојевића да су Словени који су у VII веку населили Балканско полуострво, дакле све бугарске и ерпске земље с Маћедонијом, били тада, поред какнх му драго сптних разлика у говорима, један народ, од кога су доцнпје, као засебне народностп, постали и Срби и Бугари. Бугарска се народност стварала под етниским и политичким чиниоцима који су владали у држави коју од 679 године основаше азиски Бугари. Доцније у IX веку та држава захвата многе суседне, ближе и даље земље, па међу њима и Маћедонију. Док је тако ова била део Бугарске, завладало је у маћедонском становништву име бугарско, али не као национално пме него као територијално и политпчко. Зато су се Маћедонци називали Бугарима, за разлику од Грка, Арапа, Западњака, али свој језик никад нису називали бугарским, него словенским. Свакојако име је бугарско дуго остало у Маћедонији, нарочито и зато, што су га као пме тамошњих Словена прихватили и Византињани, на доцније Латини и напослетку Турци Османлије. То .је име главни траг бугарског утицаја на маћедонске Словене. Других какнх трагова до сад није констатовала наука, сем но најисточнијим крајевима, који су због суседства вековима били стално изложени утицајима бугарским. Сасвим друкчије стоји са српскнм утицајима. 0 њима се уосталом није много говорило на семипару. Према распореду, утврђеном међу црофесорпма, требало је дал^у историју Маћедони.је да ја у кратко испричам, али сам после од тога одустао .јер смо се дуже задржали на питањима која су прва покрепута. Изнео сам само ресултате: да .је време српских краљева н царева оставило нензгладљпве трагове на становништву маћедонском, на његовој културн, на његову жнвоту, и да је национална свесттамошњнх Гловепа живела, донајновпјихвремена, једпноод ерпских успомена. Нарочнто треба запамтити: да је српска владавина затекла маћедоиске крајеве упропашћепе рђавом византинском управом, ретко насел>ене, тако да су се у њих, силазећииз бр-