Delo

32 Д Е Л 0 ако се та организацпја потпуно огарантује н оиштим мерама и нарочнтнм залогама даним Србији. 0 тим гарантијама нећу сада говоритп, него ћу прећи на погодбе добре и корисне организације аутономне Маћедоније. Прп претресању тих погодаба треба стално имати на уму констатоване факте: да је Маћедонија по становништву разнолпка земља, да у њој, поред многобројнога несловенског становништва, ни сам словенски живаљ ннје једноставан. На тај начин, то треба запамтпти, не може бити говора о аутономној Маћедонији која би као подлогу имала словенску народност која би била засебна целина (различна и од срнског и бугарског народа) или би цела ирипадала било бугарској било српској народности. С погледом на то стање, треба најпре разгледати пнтање о службеном словенском језику аутономних власти и установа. Тај језик може бити или домаћи (,,маћедонски“) или српски или бугарскн. Сад, као што је познато, нема израђеног „маћедонског“ књижевног језика, он би се истом, и то с муком, морао израђивати. Против његове израде и „узакоњавања“ говори пре свега то што би то зиачило цепати већ и сувише поцепано Јужно Словенство, ломити нашу општу снагу, ићи на руку онима којима је сва снага у цепању Словена и ко.ји су већ до сад сами почели радити на стварању тог новог расцепа н штампали граматику маћедонског језика. То су они исти који су штампали и граматику „босанског језика“. А баш зато што бисмо тако ишли на руку непрнјатељима, изазвали бисмо осуду словенскога света, расхлађивали његове тако драгоцене симпатије према нашем раду у Маћедоиији, убијали у њега вољу да нам помогне. Други је разлог што би то стварање новог књпжевног језика на словенском југу било неприродно, дакле бесмпслено, јер се противи правцу којим се развијају књижевни језици на словенском југу од почетка XIX века до даиас, који се стално прпмичу један другоме и иду на сусрет немпновном јединству у недалекој можда будућности. Још један нови књижевни језик био би пепрнродан н зато што он не може имати једноставну подлогу у живим маћедонскнм говорнма онаку од прилике каку је српски н хрватски књижевни језик нашао у свим нашим штокавским говорима. Некадашња област маћедодског дијалекта данас .је разбијена. Оживљавати остатке његове бнло би нсто, као кад бн ко хтео да васкрсава чакавски дијалекат, а кад би се новп средње- маНедонскн днјалекат хтео узднНн до књижевне