Delo

0 СТАРОЈ СРБИЈИ II МАЋЕДОНСКОЈ АУТОНОМИЈИ 33 употребе, имало би такође доста незгода. Уопште, чим нема засебне маћедонске народности, не може бити ни маћедонског језика. Најбоље би дакле било узети српски и бугарски, оба упоредо у целој земљи, у свој службеној употреби и у свему јавном животу, као потпуно равноправне. Тако би се бугарски могао коначно утврдити у оном делу земље који и сад има више бугарскс обележје, српски у становништву које има обележје српско. Свакојако бп тада будућност мирним путем расправила који од та два језика има више права да живи у Маћедонцји, целој, или неки у једном а неки у другом делу ње. Овако би се исто могло решити и црквено питање: признати слободу и равноправност свим црквама које имају присталица у народу, не мешати се у њихову унраву и не указивати нарочиту заштиту ни једној међу њима на штету других. Али овако би решење имало и својих незгода. Православне цркве у Маћедонији зависне су од црквених поглавара који имају седишта изван те земље, у Цариграду, и који су по томе, но својој осталој пастви, по прошлости и по тежњама у суштпни националне цркве туђе главнини маћедонског стзновннштва. Патрнјаршија је грчка, аексархпја — бугарска. Природно је што су тим црквама интереси хришћанског стаповништва и хрншћанске вере у Маћедонији спореднцји према интереспма јелннске илн бугарске нације или интереси Маћедоније мање значајнп него интересп Велике Бугарске или Велике Грчке. То би нсто било и од сад. Сем тога, природно је очекивати да ће такмнчење и саревњивост представннка тпх разних цркава (митрополита, свештеника, јепитропа итд.) бити сталан извор раздора и трзавица међу православнпм хришћанима у Маћедоннјп. Уосталом не треба заборавнти, да бн у нме равноправностн требало н Србима и Цинцарима датн право да п онн засиују свакн своју засебну црквену органнзацију, а то бп још внше заоштравало борбу цркве с црквом, свештенпка са свештеннком нтд. Да бн се тп раздори нзбегли, најбоље бн било пресеНи везе маћедонскнх православних хришћана с цариградском патријаршнјом ијексархатом н основатн автоћефалну цркву која бп нмала под собом сав простор аутоиомне Маћедоннје. Тај је простор иекад потпадао под област охридске архијепнскопнје, а крајеви Старе Србије нод област пећске патријаршнје. Овом се прнлпком не би морало нншта ново стваратн, него, нарочито како су неправилно н бпле укпнуте, могле бп се просто обповнтп те две старе каДело књ. 31. 3