Delo

40 Д Е Л 0 ништво, које би сасвим погрешно било прибрајатн Арбанаснма, јер бн се с псто толико и више права могло прнбројитп и Србима. По томе се впдп да је н по садашњем становништву Стара Србнја далеко од тога да буде арбанаском оемљом. Али не обзирући се ни на ансолутан број нп на сразмеру арнаутскога становништва, можемо се запитати: кака „права“ могу имати Арбанасп у Старој Србији, која је од свршетка сеобе парода бнла по насељењу до најновијег времена само српска и ничија више? откуд тамо ти Арбанаси? — То, су дошљаци који, под заштнтом све државне силе Отоманске царевине, насилнички разгоне и истребљују српски народ у његовој колевци. Ја сам другом једном приликом статистнчним подацима иоказао у каким се огромним размерама врши н сад сеоба српскога света из области отоманских у краљевину Србију, нарочнто из Старе Србије, а све под притиском арнаутских зулума. То сад нећу понавл,ати, него ћу констатовати да нема никад у Србији ннједног иоле већег скупа људи на ком не би био и сразмерно добар број људи који су или сами тако избегли у Србију или су њихови родитељи или старнји тако прешли. Ја мислим да ни правна наука ие нризнаје да се таким зликовачкнм отимањем може стећи, на шта било, какво право својине, на је и Србија са српским народом у нраву да не признаје правну вредност стању које је онако разбојничкн створено у онако знаменитом делу наше отаџбине, као што је овај о коме сад говоримо. Сато ће се Србп увек паћп готови на свакојаке жртве да очувају и одбране ту најлепшу колевку славе н величине сриске. 6. — Из овога се внди да ја ипсам од оних којп се могу помирпти са злима или несрећама које народ снађу. Ту нема Гаћ-ассотрП-а пред којим се ваља поклонитн. Напротив, мора се ио што по то постићн успех и победа, водећи борбу до истраге. Ја се зато не могу помирпти ни са стањем које је створила црквена борба н нацнонална нропаганда у српском делу Маћедоније, и никад никоме не бих прнзнао право да без нас — Срба — одлучује о коначној будућностн тнх крајева сриских. Познватн се на демократски принцип суверенства народнога, на нзгледе плебисцита иародног, овде је ансолутно неумесно. Сваки је човек снн свога народа, и свак само као део онште народне заједннце нма свој део права на општу народцу кућу — отаџбнну. Та је отаџбнна целнна, она се не може