Delo

0 СТАРОЈ СРБИЈИ II МАЋЕДОНСКОЈ АУТОНОМИЈИ 41 делитн. На сваки њен крај има право, везано с дужношћу да је брани, сваки син њен. На српски део Маћедоније има.ју права и Бошњаци и Шумадинци, као и они Срби који станују тамо на Вардару. С друге стране човек који је себе искључио из своје народне заједнице, који је оставио име, особине, тежње своје браће и предака, одузео је сам себи сва права ко.ја је имао према отаџбини. Ни једна стопа њене земље није више његова. Он је њу оставио, издао. Тим је све казано. Кад су између 1848 и 1866 године неки Срби и Хрвати на Приморју, одродивши се и поталијанивши се, ночели радити на томе да се Далмаццја уједини с Италијом као део талијанске земље, шта су они били него несрећни издајнпци, које је остали наш народ имао права каменовати, а не — допустити им да они раде и пресуђују шта ће битп с оном земљом српском и хрватском? Таки пример дају и хрватски маџарони (мислим на оне праве, а не на све које су тако звали политички противници), који беху подлегли политичком утицају маџарском, те устајаху нротив тежња и рада шачице пробуђених патриота, којп се наслањаху на Србе п остале Словене. Кад ти Маџаронп, место да раде на слободи своје земље, хтедоше њу још внше подложити Маџарима, јесу ли онп, баш и кад су неко време представљали већину становнпштва, збиља имали права да, протнв осталога народа, пресуђују о отаџбини? Како данас стоје ствари у Маћедонији, тамо праве националне свести има врло мало. Реч је, разуме се, само о словенском становништву. Од тога становништва само ,један део има свести и тежње српске, и он је, то је истина, у мањини п у српском делу те земље (о њему у осталом овде ја једпно п говорпм). Други су део гркомани. Хоћемо ли њпма признати право да изгласају ту земљу Грцима? Трећн су део бугарске прнсталице, међу којима један део онпх којп су прошли кроз бугарске школе осећа и мисли бугарски. Четвртп су део, н тп су најновијег постања, они којп имају носебне, маћедонске тежње. 0 тим посебним „маћедонскнм“ тежњама не може бити озбиљна говора као о националној појави, као год нн о гркоманскпма (ја и даље говорим само о оном српском делу). Да је среће, не би друкчије бпло нн с бугарашкнм тежњама п оним делом становнпштва који за њима иде. Познате изузетне прилике створпле су бугарски покрет у тпм српским крајевнма. II е турске н с грчке стране (грчка црква и ста-