Delo

48 Д Е Л 0 Г-ђа Лаидгрен учинп то. Поручннк и г-ца немају наспрамни иар за трећу ГгапдаЈбе. Поштанскп експедитор пита, да ли би госпођпца Тенстремова... Хва... хвала лепо, ја не мо... ја ћу... ја сам тако страшно уморна... Али дете, шта је теби? „Уморна? Та ти ниси ни један корак крочила? Ах, тетка, ја не знам ред у игри; ја сам мислила само на валс и брзу полку, шапуће Ана и једва уздржава сузе. Трећи валс, четврта полка! — Нико је не гледа, нико се не брине о њој. Али не, то је истина, ето старога порезника; онако црвен и угрејан он запита: Ка...ка...ко је го...спо...ђичин тата? Теча Ландгрен често завирује чаши у дно, стога се мора одвести кући. — Хоћеш ли још остати овде, дете? Да, тетка, овде је тако пријатно... посматратп, одговори Ана са сузом у оку. Но да, мала госпођица Тенстерм може сасвим бити п без горње хаљине; она није била изложена каквој навали од стране играча. Котиљон, последња игра! — Ана се трже, диже се и пређе скоро посрћућп преко патоса велике сале у хотелу Бенгстонову. Она је вечерас свега двапут прешла ово попрпште среће и радости; кад је дошла и кад је пошла. Тамо код куће на вратима трема стајала је стара Малена поносита, победнички тријумфујући и сва радознала: — Јеси ли се л$по провела, злато моје? Ево овде има мало каше, што рече госпођа да ти оставим, ма да ја рекох да то неће ни требати, јер ће јамачно госиођица Ана, као најлепша од свију на балу, бптп понуђена од књиговође Струтенова или чак п од самога норучнпка на вечеру у Бенгстоновој трапезараји. — Али... Господе Боже, шта је то? Та она плаче, злато моје! 1903. Јагодина. Прсвоо са лшедског Јован П. Милијевић.