Delo

ННТЕРВЕНЦИЈА У МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ 51 вропе био један мали владалац, који би бно прави тиранин, који би мучио, осуђивао на вешала и на спаљивање за најнезнатннје кривице, тако да дим од жртава допире до суседшгх чула, бисмо ли га оставили да продужава. Не би ли се пушке његовпх суседа окннуле тако рећи саме, да га отерају из његове земље, кад би његов народ био и одвигае слаб да га сам итера? Треба ли га. из обзира према сувереннтету, оставнти да руши, дави, веша и спаљује готово под нашим прозорима? Право ннтервенције под таким је околностпма оправдано — каже он. — Колико било да је право суверенитета и независности државе заслуживало поштовање, има нешто што заслужује још више поштовања, а то је право човечанства, људскога друштва. иоје не сме да буде срамоћено и бачено под ноге. Као што је слобода појединаца у друштву ограничена његовим моралом, тако нсто је и индивидуална слобода државе ограничена правпма човечанства“. (Кеуие с!п (1гоК иКегпаћ 1. VIII р. 673.). Поред свега овога Хефтерово мишљење да понашање једнога владаоца, ма колико оно било за осуду, у колико не буде вређало или претило правима осталнх суверена не даје овима последњим никако право за интервенцију, пошто ниједан владалац не може да суди другоме. Свакојако дужност је њпхова да покушају пријатељским начином да га одврате, али, ако и после тога тај остане при своме и продужи да гази законе правичностп, требало би само прекннутн с њим сваку везу правнпх односа“. (НеШег, Ке с!гоћ рићћс Не Г Еигоре, књ. I § 46.) и то би највнше одговарало правици, јер рекосмо да је владалац народни пзабрапик, његов мандатор, стога за његово понашање, ма како оно било, он, народ тај, једино је надлежан да му пресуди п нико внше. У данашње време, тешко је појмитп народ један, који би, у пркос свих ексцеса његова владара, иродужио да му одобрава све лудорнје које би бнле последица његова душевног растројства. У старије доба, док је народ био сматран као својпна владаочева, иомоћ туђпнца могла је, како тако, бити оправдана, али не п данас. Самим тим што дотичнп народ трпп таког владаоца, он доказује да иоетоје нарочнтп обзнрн којп му налажу да мнрује. Према томе странцу ннје допуштено да улазп у расправу пнтања које га се пе тпче. Кад би ннтервеннсао он бн се огрешпо о право незавнсностн н његових королера. Пнтервенцију не треба допустптн кад би она још намеравала да заменн деснотску владавпну другом слободоумнпјом, уставпом. 4*