Delo

54 Д Е Л 0 ског или полнтичког. Његов жпвот вреди само у толнко у колпко ои може бити од користи победиочеву благостању. Његов ,је дакле опстаиак врста поклоиа која се може опозвати у свако доба, према нахођењу дародавчевом. У такој држави не може бити говора о дужностима и обвезама победиочевим према побеђеним. Правни односи постоје само међу победиоцима, што се нобеђених тиче нема нн престуна ни злочина којн би се могао нзвршптн према њима, т. ј.: харати, пљачкати, силовати, вешатп, убијати, све је у основу допуштено. Положај тих несрећника је сличан, ако не старим римским робовима, оно бар, групи колониста: 1еггае аДбспрП. Ти су људи, у очима прпвнлеговане расе теглећа марва, потребна да својим знојем исхранп привилеговану расу. Кад је тако, хоћемо ли порећи таком једном народу право да се побуни против свог угњетача? II ако пошто се већ дигао, ннје био у стању, потоцима своје проливене крви, да стресе јарам, кугу варварства са својих леђа, обрати се нама за помоћ, хоћемо ли бити тако тврдог срца да не помогнемо том народу нашом интервенцијом за коју је молио? Сваки резон налаже нам да одговоримо са: да. Свп су људи браћа међу собом. Друштвени морал, који нам налаже да помогнемо нојединцу, кад је у певољн, ставља такође у дужност целом једном народу да помогне другом несрећнијем. Сувереннтет државе, чија је жртва злостављени народ, неће бпти у стању да спречи нас од наше дужности. У таком случају чак, може се рећи, не постоји суверена држава, у правом смпслу те речи. Својим понашањем овака држава доказује да не заслужује то пме. Држава има право на иоштовање, независност и жпвот, само докле она хоће и при том је још у стању да испуњава своје нрнродне или конвенцијоналне обвезе; кад она нпјеу стању да изврши то, нанасти на њеп живот ннје никако крнвично дело, као што ипје никакав злочин убпти каквог лудака или ма каког нападачау нужној одбранн другога. Народу, који је молио за пнтервенцију, треба учинитп по молби. Премда тај чни нма доста сличности са помоћу и потиором, он остаје до краја оправдана интервепцпја, Фодере узпма за пример пнтервенцију од 1859, нзвршену у корист Ломбардије и Млетака н каже: „Имам у виду народ, који се палази у положају Ломбардије, п једну страну државу која му на његову молбу или са његовпм одобрењем номаже; у том чнну нема пнтервенције, иема ауторнтатнвног мешаша у унутрашње послове те државе, нема помоћп дате јед-