Delo

СТОЈАН МУТИКАША 61 кала Марка, који су му били једини свједоци на свпма признаницама, своју замисао извео је сјајно. Лакомећи се на нов већи кредит, сви се дужници обвезаше да ће исплатити старе дугове. Изузетак су била само њих осморица, који су се клели небом, земљом и свима свецима, да газда Сими нијесу толико дуговали и који се обвезаше платити само половину своте, што је у тефтеру била запнсана. Осокољен и овим успјехом, Стојан пређе на новије дужнике, те и њпх поче „везати“ обвезннцама. Који му је изгледао згоднији, сигурнији и имућнији, тога није хтио лако испустити из шака и „везао га је са стотину услова“. Којп му се чинио несигуран, од тога је одмах потраживао дуг, пријетећи судом. Међу ове друге уврстио је и Милоша. Многи му сељани казаше повјерљиво, како је, у потоње доба, Милош прилично посрнуо, а пошто ни једне паре од дуга платио није, — н ако је рок давно минуо, — то и њему написа признаницу и попријети судом. „Љубав за љубав, а сир за паре“ напоменуо му је на завршетку писма и тиме му најјаснпје казао, да га неће штедити мпмо друге. — Сад је све у реду, — рече, свршивши и опомене и мало одахнувши након толикпх послова. — Сад опет нљунут' у длане, па да се свима газдама окрене капа на глави. II само да ми је још капитала, још, још... Па погледа но магазн и уздахну. — Сад је све ово моје и сад ми је мало... Док је било газдино, чинило мп се преголемо, а сад нпшта... Још мени треба иара, пара, иара!... Затим сједе на шплту и, запалнвшп цигар, поче срачунаватп: колико који газда шехерскн нма новаца и добара? Пспочетка рачунаше у прсте, кашње узе хартпју п но њој поче дрљати разне цпфре. А што год је више дрљао, изгледао је све то тужннјп, замишљенијн. Срачунао је, да још пма газда много богатпјих од њега. — Газда Ђорђнје је најбогатпји, — тужно прошапта, — а за њим толнкн други... А ја бн да имам н колнко он и колико газда Радован п свп заједно! Да мн је раширнтп рађу, па све, све затворнт' н да радпм само ја... Свн они да ме гледају к'о какво чудо н да пм се чнннм круиан, голем... Све касабалије да ми је узет’ у своје руке, па у свој земљи кад се спомене, да је свакоме крупно.