Delo

СТОЈАН МУТИКАША 63 Једном ријечи: промијенио се и постао сасвим другп чо* вјек. Почео избјегавати свакога, на све заборавио, снивајући само о томе, како ће наштедити и зарадити .још толико пара, да ће се његово име по свој земљи спомињатп као „најкрупније". Газдиница Анђа покајала се грдно, штојепошла за њега. Шестога мјесеца покајала се и, кришом отишла на гроб газда Симин, да се тамо исплаче и изјада. Да се изјада каквој комшпници, није смјела од Стојана. Он јој је забрањивао састанке. Осим тога знала је добро, да би је свака жалила у очн, а за леђима би се смијала и светнла се. Она управо ни.је ни имала таке пријатељице, којој би се могла искрено изјадати, а да за то нико не сазна. Гроб газда Симин био јој је једнно ирибјежиште и. плачући, газдиница је прнчала оној, још не отрављеној, хумци, и бијеломе великоме крсту изнад ње, много штошта, о чеме газда Сими за живота није смјела ни споменутп. А никада није изашла уплакана пред Стојана. Бојала се да га н тиме не наљути. Вративши се с гробља, умивала се више од по сата, само да јој се на образима не познају трагови суза. Кад би зачула његове кораке, силом би се почела осмјехивати и правитн се што веселпја. Шта више покушавала је и да му се умиљава. Алн један поглед његов био је довољан. па да обори главу и понизно се склони у страну, не дирајућп га више. Једва једном или два пута, када је опазила е је нешто расположенпји, усудила се, да му се јави. — Што си таки са мном? — заппта га шапатом, готово ропскн. — Шта сам ти скрпвила? — Крив ми је в&с свијет, — одговорн он уздишући. — II сам сам себи крпв. Крива ми је и мати, што ме ннје у сретно врпјеме родила, да стечем нмуће к’о што га још нико ннје стек’о... - А зар немаш доста? — опет ће она, мало слободнпје. Зар ово све ннје твоје? Други би фалпо Бога, да има н половину. Стојан се болано осмјехну. — II ја сам тако прије мислио, ама данас не мпслнм, рече. — Чојек, што више нма, све је неснтнјп, па ија, откако те узех, промијенио се... Сад, кад овлнко пмам, хоћујош внше пуно, пуно, пуно... Хоћу да сам најпрви!... Јалп ћу главом платит, јали ћу бпт‘ пајпрвн! Гладоваћу, носпћу се к’о просјак, ама ћу постнгнут' што сам намислно.