Delo

Д Е Л 0 1)4 — Па тп можеш раднт’ и стјецат’ а да не будеш таки, дочека гаадиннца живо. — Ето и други стјечу, а нијесу увијек љути к'о тп... Стојан скочи са шилте н узнемирено поче ходати по соби. Ама како се нећу љутит, — бијесно викну, — кад ми све иолахко нђе... Радим, мучим се, штедпм, а полахко се напредује... А ја брже хоћу, брже, па за годпну, за двије да нмам трн нут овлико!... Ако не стечем, ја ћу свиснут', јер тп не знаш, како ме то мучи, пече, раскида... Нн Исус није бпо внши мученик од мене! Нит' једем, ни иијем, ни спавам, нит' сам једнога часа миран... Ох, да је блага, пуста блага!... — Па кад би и пуно стеко’ опет би био таки, јер би ти онда још више требало, додаде газдиница. Стојан је погледа готово очајнички. Не знам, — осијече. — Сад ми се чини, да престигнем газда Ђорђију, доста би мп било... Само да он није крупнпји од мене, и још онијех неколико... Кад иогледам у њихове магазе, одмах ми сесмучи... Ех, да знаш како мп је... дазнаш... II газдиница га није смјела више питати. Чинило јој се, као да ће тога часа полудптн, — тако је страшан изгледао. XXVII Након краткога времена, на опремљену опомену, Стојан је од Мнлоша добио овакав одговор: Драги газда Стојане, оче п нријатељу и доброжелнтељу мој. Ја ти желим од Бога, да те ово моје писмо затече у добру здрављу и свакоме задовољству, које ми тебн увпјек желнмо н молимо се Богу за те н за твој дуг жнвот. А што ми иштеш паре н велнш да је пронГо вакат још лани, кад сам тн рек о платити, то је све истпна к'о што је Бог истпна. Ја никада не велим, да ти ннјесам дужан, јер си тн мени зајмио у невољи иаре брез иптереза и помог'о ми к’о отац рођенн, које ја теби ннкад нећу заборавит' и моје ћу дијете нроклет' ако то заборави. Ама, мој лнјенн и златни газда Стојане, оче и доброжелител.у мој, ти мени опростн, што ти одма сада не могу платптн. Бог мн је шједок, да бн ја поштено платио сваку нару, нпти бн дугов о, вего мој златапн брате, задесилн су ме големн јадн са неколико страна. Стопанпца ми је, да оиростиш, била