Delo

СТО-ЈАН МУТИКАША 07 нас. Ишао је лагано, јављајући се свакоме и чудновато се осмјехујући. У прсима као да му је било лакше и као да га онај првашњи терет не тишташе тако снажно, јер је ипак ухватио некога, на коме може све своје муке и љутњу своју искалити. Ужнвао је унапријед, помишљајући, како ће се Милош ужаснутн, кад примп тужбу и рачун адвокатов и како ће зајаукати. А какву ли би насладу тек она осјећао, кад би још својим очпма могао сав свијет натјерати да га тако моли! Само да буде таки газда, да све пуже пред њим!... Најпошље дође и до адвокатове канцеларије. Застаде мало пред њом, иогледа у крупан натпис изнад врата, исписан њемачкпм словима, па лагано гурну у канат и уљезе. Канцеларија је била прилично велпка, да би се и двадесет људи удобније могли разминути у њој. Намјештена укусно и раскошно. У дну, нокрај малих враташца, што су водила у другу собу, издизао се велик, фин стаклени ормар, препун фасцикла, а окнћен по тјемену разним статујама (било их јб четири до пет) које су биле размјештене око великога, округлога сата. У два краја стајала су два омања, прекрасна писаћа стола, прекривени зеленом чохом и многобројним списима. Поред њих су лежала велика, кахвајастим плишом прекривеиа, канабета п три финије столице. Под је био упола го, а упола застрт мекнм, швапским ћилимом, нрилично новим, који је био опкољен, на четири краја, са четири овеће пљуваонице. Пошто је пажљиво разгледао намјештај, Стојан се тек тада окрену трећеме, нешто простпјеме столу, за којнм је пнсао адвокат. Око стола стајаху трн остарија сељака. Један зденасти, са велпком, неуређеном косом, што је падала по дебеломе, црноме као у циганпна, врату, у излизаноме гуњцу. искајишаним шалварама, а са подераним опанцнма па погама, пз којих му извириле и пете п свн прстн, говорпо је највише и наднио се над само ухо адвокатово. Гони тп њега н тужп, господине, — внкао је нз свега гласа, као да се инади с киме. — Гони га, док душу у њему чујеш... Он, бнва, хоће мени да каже, да је смоква, што се задеспла у мргињу нзмеђу моје и његове њпве, његова, а ннје вего моја... Ови су људп моји испати, који то добро знају и они ће потегнутп на своју душу, да је моја... — II хоћемо, — дочека један плав бркајлнја. — Ако го•сподин суд занште да се закунемо, лнјепо ћемо се заклетн... 5*