Delo

СТОЈАН МУТИКАША 69 — 0, ја то снам, — дочека адвокат, биљежећи нешто плавом оловком. Ја мајстора... — II нека си мајстор, — опет ће Стојан жешће. — А велим ти: ако ми ово љуцкп свршиш, даћу ти.јајош нуно посла. Данас је непоштен свијет, па куд се окренеш, све петљанцн... Што их више чојек штеди, они све безобравнији. Душу би ти исциједили да могу и ко је мехкобразан, нонио га је ђаво... Адвокат, коме је вријеме било и сувише скупо, а и разговор овакав додијао му, поче се немирно вртити и иође вратима. — Ја, ја, — потврди кроз нос. — Само ти мени њих. Све ћу ја тако (и показа руком, као да им заврће шију) так так... — Так, так, — упаде и Стојан, устајући. — Без тога не ваља... И ћаћу објеси, ако ти није поштен... Па се ионово рукова са адвокатом, узе тефтер и оде нз канцеларије, нц не погледавши на сељаке, којн опет опколише сто и опет почеше галамити. XXVIII Кроз неколико мјесеци, Стојан је занлијенио све Мнлошево имање и предао адвокату још преко двадесет својих, односно газда Симиних, старијих дужника. Уживао је у томе, што му се пружила прилика, да их може намучити н оптеретити што већим трошковима. „Кад се ја мучим, нек се в&с свијет мучи“ говорно је. А одиста се мучио све то више, једнако се носећи са мпшљу, да постане најкрупњи газда. II смршао је и изгледао као болесник, старајући се, да што мање н слабије једе, а више да штеди. Хаљине, што су сада впсиле о њему, биле су старе, изношене, окпћене п по којом закрном, а на нове нити је помнигљао, нпти му је Анђа смјела помеиутп о њима. Духан кога се ннје могао оканитп, пушно је најјефтиннји, а писма, често врло важна, писао је на старим, прљавим комаднћима хартнје, коју је кидао нли резао са писама, што су му их муштерије опремале. Штедно је, патио, н осјећао се мпрнпји. ако је могао још кога натјерати, да се нати. Како се био захукао, изгледало је, да ће све своје дужнике нредатн адвокату п, можда би то п учинио, да га, случајно, не ометоше два необичнија догађаја, којн прпвукоше на се и његову пажњу. Прво га пзненади внјест, да се Роса мајстор-