Delo

СТОЈАН МУТИКАША 71 оставио те у свакоме добру и имућу... Остававпо ти је и радњу добру, па шта ћеш внше? — Жалосна је моја радња, — дочека Перо узбуђено. Нема више ни радње, ни ништа. Умро он, умрла и радња... Ја нијесам за тога... Стојан се измаче у страну и једва се уздржа, да не прсне у грохотан смијех. Након Периних ријечи, да сад умире и газда Ђорђијева радња, обузе га јака, дивља, пакосна радост и у прсима га нешто дражаше на смијех... Бојећи се, да се не обрука пред окупљеним свијетом, није могао сједити ни неколико минута. Изађе. Н тада похпта кући и, дочепавши се врата, снажно лупи њима, па улети у собу и загрли газдиницу. — Један ми је мање! — викну. — Радња је једна мање, а ја сам за читав корак више! — Шта ти је? —- запита нзненађена газдиница, нзвлачећи се из загрљаја. — Јеси ли при срби? Стојан сједе на шилту и засмија се. Сад га није нико гледао осим Анђе и могао се смијати колико је хтио. А смијех нервозан, истеричан, обузимао га је све више, те се тресао читавим тијелом и кривио се, да се ни газдиница Анђа није могла уздржати, него се засмија и она. — Престани, ако Бога знаш, — довикну му најпошље, сузећп од смијеха. — Који ти је ђаво данас? — Не знаш ти како је менн, — дочека он жпвахно. Рахат сам данас... махнит... ох... ох, удушиће ме смијех... Ама ја сам корак више!... — Зар што је умро газда Ђорђнје? — заннта она. — Ја. — Покој му души! Стојан застаде мало и одахну. Није менн због њега, — рече. — Ама радња... Радње нема... А толике муштерије!... Само их треба грабнтн, па ето посла!... Све, све ћу ја пограбпти, отећу их, јер сам најмлађн н најокретнијн!... А док онн дођу у моје шаке, виђећеш чуда. Бићеш ирва газдпница у шехеру... — Лијепоје мени бнло и ирије, — одговори газднница мпрно. — Нпје, није ништа лијепо, док не свршнм што сам намислио, — узвикну Стојан. — Све мп је ружно, чптав мн је свијет ружан док не свршпм... А тада...