Delo

СТОЈЛН МУТИКАША 73 — Ох-о-о-о, шта ми то тебе доћера? — узвикну Стојан веседо, бацајући брже и перо и хартије. — Што ме се то ти, након толико вакта, сјети? — Имам ти дужан, - одговори Перо тпхо. Стојан ушкиљп очима и унесе му се у лице. — Па стога си дош’о? — загшта. — Какав ми је твој дуг? Ситница!... — Ја хоћу да платим, опет ће Перо, не повисујући ннти понпзујући гласа. — Пмам пара па шта ћу дуговат'?... А у тебе имају неколнке моје признанице... Први пут си ми зајмно, кад смо оно заједно били у Кате, а потље си ми зајмио још два-трн пута... — Тако је, — потврди Стојан. — Е, па дај признанице! Стојан га испод ока погледа, отвори чекмеџу н поче вадити разна писма и хартије. — Пнтерез је срачунан, — рече узгред. — Унаш пошто је. — Знам. Стојан претури неколико хартија, пажљиво их кријући од Пере, док најпошље не нађе његове. — Ево их, рече и пружи му. Перо узе признаннце, прегледа их и срачуна читав дуг. Не говорећи ни ријечи, потегну из њедара повећу кесу, изброја новце п спусти их на чекмеџу. Пзброја пх н Стојан. — Јели толико? — запита Перо. — Толико. Перо превн признанице н искида их у камаде. — Сад ни на коме ништа, — рече. — Нншта, — потврди и Стојан, остављајући новце у чекмеџу. — Сада, бива, дугујемо један другоме само љубав... А Бог зна, да сам ти прнјатељ!... II нншта ми није жао, него што ћеш пушћати онаку радњу. Перо се узвалп на столпцп, нребацн ногу нреко ноге, н запали цигар. — Ама не знам, хоћу лн је сасвнм оставит', — рече. Ја сам мислио, да то нпје за мене, јер нити сам газно у трговнну, ннт' се нуно разумијем у њу. Мпслио сам све продат. па живит' од прихода н пнтереса. Него има пријатеља, који кажу, да .је то махнито... Кажу, да је грехота оставит толнки